Quote :

Amanda mnogo rizikuje sto hoce da sama istera pravdu, mada, sad kad je srela robota, blizu je istine... Volela bih kada bi robot stala na njenu stranu u otkrivanju istine...Ali ko zna, videcemo ))

Ima tu istine....
Amanda uvek rizikuje, njen zivot je jednostavno takav. Sta bi radila, ako ne bi rizikovala? Zivela u podrumima i skrivala se sa banditima? Ona, tako mlada, puna zivota, energije....Doduse, sve je to vec naruseno onog momenta kada ju je otela Dolores, eksperimentisala nad njom, primenjivala zracenje, elektrosokove. Zna da nesto nije u redu sa njom, zato su i svi njeni postupci na neki nacin opravdani. To je moje misljenje, ti kazi slobodno ako se ne slazes..... :PmQ:

Slažem se i ja potpuno u svemu sa tobom, razumljivo je da traži pravdu za zlo koje joj je naneto, ali mnogo rizikuje time što sama hoće da im sudi. Isuviše je pokvarenih, zlih i opasnih osoba oko nje (ne mislim na robota).... Mada, s druge strane treba je shvatiti, kao što kažeš, jer njen život je postao pakao onog momenta kad je Dolores otela i ekperimentisala nad njom...

EPIZODA: 39/69

Žena robot nije obraćala pažnju na Marinu, sve dok joj Marina nije prišla i snažno je udarila u glavu. Marina je tada primetila nešto čudno, u vezi sa glavom robota. Imala je osećaj, kao da je i ona primila udarac u ruku...Nema krvi, a ni modrice na njenom licu...Žena robot nije pokazivala nikakve znake, da je nešto boli ili joj smeta... sve je ukazivalo na to da ona nije kao i ostali ljudi. Marina je bila iznenađena, ali nije odustajala od ideje da odmeri svoju snagu sa ubicom svoje sestre. Uprkos tome što je znala da je policija traži i da je nazivaju monstrumom, uprkos tome što je videla u kakvom su stanju Hosefina odveli iz kluba, Marina je i dalje želela osvetu. Međutim, nakon što je prišla veoma blizu robotu i zadala mu udarac, primetila je da se nešto čudno dešava.
-Tvoje oči...Tvoj pogled....Drugačiji su, nego pre par dana....Nikad u životu nisam videla tako čudnu osobu, čiji pogled jasno ukazuje na ishod bilo kakvog kontakta sa njom-tragičan kraj...Ja jesam prostitutka, takođe imam i dosije u policiji, zbog raznih pljački...Moj život je propao...ali nisam u stanju da nekome oduzmem život, pogotovo ne, na tako užasan način, kao što ti činiš! – začuđeno je govorila Marina, ali ovog puta, zabrinula se i uplašila se stvorenja koje je stajalo ispred nje i posmatralo je mrtvačkim pogledom.
Osetila je neko stezanje u grudima...Njen jezivi pogled i užasna tišina pogađali su je pravo u srce..Odjednom su kroz glavu počele da joj prolaze slike svoje sestre, pokojne Rikarde, kako leži, u lokvi krvi...Odjednom se osetila kao da su joj ruke vezane...Od straha, više nije mogla da ih pomeri. Osetila je gušenje i pre nego što je žena robot počela da je davi. Osetila je dah smrti....

Odjednom, ovaj jezivi trenutak prekine zvuk motora, koji je inače, robotu veoma smetao. Međutim, još više mu je zasmetalo kada je video Amandu, ponovo, kako se meša u njegov život i njegov posao.
-Pusti je!! Nemaš pravo da je napadaš...Ništa ti nije uradila!! – uplakano je vikala Amanda, pokušavajući da skloni ruke robota sa Marininog vrata. Robot je bio besan i sve više je stezao Marinu, kao ono veče, kada je ubio njenu sestru.
-Nemoj....preklinjem te...Ne čini to! Pusti je....! Uzmi mene....ali nju pusti....! – Amanda je bila preplašena ovim prizorom, a bila je nemoćna da bilo šta učini. Međutim, ipak se nije predavala. Svom snagom je pokušala da skloni kandže robota od Marine.
-Dostaaaaaa!!!!! Prokleti monstrume!!! – a zatim je, od nemoći i očaja počela da vrišti. Žena robot je ipak pustila Marinin vrat, ali je besno uhvatila Amandu za ruku i počela je da je steže. Besno je gledala u nju, a zatim ju je grubo tresnula na zemlju, sela je na njen motor i otišla. Marina je jako kašljala. Osećala se veoma loše, ali je bila svesna. Davala je sve od sebe, kako bi se oduprela smrti...Ona je oduvek bila jaka žena, izuzetno teške naravi...Život ju je dobro išibao. Mnoge užase i strahote je doživela, mnogo su joj zla i nepravde naneli...Sve vreme se hranila mržnjom koju je osećala prema ljudima, želja za osvetom je jedino što ju je držalo u životu, a to što je osećala je bilo veoma jako, toliko da je uspela da preživi. Ono što čovek nosi u svom srcu, pa makar to bio i ogromni teret i bol, ipak je jače od jedne mašine, poput robota. Život joj je dao još jednu šansu.
-Idem da zovem pomoć...inače će se ovo fatalno završiti! – rekla je Amanda, nakon što je videla Marinu kako se guši i drži za vrat. Krenula je ka klubu, ali ju je Marina zaustavila.
-Ne idi...Sačekaj.... – jedva je govorila, uz veoma jak kašalj, koji je, nekako uspela da prebrodi. Amanda je zastala i sa čuđenjem je posmatrala Marinu kako se diže sa zemlje.
-Prvo moramo da razgovaramo! Ovo što sam upravo videla je užasno....i znam da je neki psihopata umešao prste u sve ovo...Poludeću i ja, a i svi ljudi koji se susretnu sa tobom...! – zadihano je govorila Marina i ponovo je sela na zemlju, jer je bila veoma slaba, ali i preplašena, kao Amanda.
-Bolje nemoj da govoriš....Zdravlje ti je ugroženo, idem ja ipak da potražim pomoć!
-Slušaj! Kročiš li u taj klub, prijaviće te policiji, ma koliko te se svi bojali, znam da ćete neko prijaviti i onda ti nema spasa!
-Kako mogu da ti pomognem? – zabrinuto je upitala Amanda Marinu, koja se i dalje držala za vrat i pokušavala da govori.
-Nikako...Ja neću umreti, ali imam neki blagi predosećaj da ću završiti u ludnici i ti ćeš biti kriva za to!
-Dosta mi je više da me krive za sve! Ona je snažnija od mene, bolje rukuje sa oružjem, ali niko ne razume da ja nisam mogla počiniti sve te zločine...Dosta mi je više i tebe...odvratna prostitutko! Jednog dana, istina će izaći na videlo...Ja verovatno tad neću postojati...i bolje je tako, da ne moram više da trpim svu ovu nepravdu! – besno je govorila Amanda Marini.
-Onda znači da si kukavica....! Zar ćeš tako lako da se predaš?! Da li si pokušala da se boriš protiv te nepravde...Da li znaš uopšte ko je krivac za to? Govori!
-Znam...ali opet, ne mogu ništa protiv njega. Pokušala sam, ali sam ugrozila živote moje porodice i prijatelja...a sada, trenutno, čovek kojeg najviše na svetu volim, umire u bolnici.... – nije mogla više da izdrži i počela je ponovo da plače.
-Prestani da se kmeziš! Plakanje ti ništa neće pomoći! Slušaš li me...Hej?! – upitala ju je Marina nekoliko puta, ali nije dobila odgovor. Bilo joj je žao Amande, ali je još više iznenadila kada je osetila nešto čudno na svom obrazu. Dodirnula je to mesto i zaista se bila iznenadila. Prst joj je bio vlažan.
-Suza? Zar je moguće...Ma daj!!! Ovo mi se nikada nije desilo u životu! – u sebi je govorila Marina približavajući se Amandi, koja je sedela u blatu, sa čelom puštenim na kolena.
-Smiri se....Molim te....Dosta bre kad ti kažem!!!! – proderala se Marina.
Ni ona više nije mogla da izdrži. Tuga i bol koju je osećala bili su ogromni. Njene oči, posle dužeg vremena, ponovo su zablistale od suza. Kiša se slivala niz njene rumene obraze, a ona je pokušavala da je zaustavi, da je otera od sebe, ali nije uspela. Srcu se ne može naređivati. Sela je pored Amande iz sve snage ju je zagrlila.
-Ja te razumem...i obećavam ti da ćemo zajedno pobediti u ovom ratu! Osveta je samo naša! – uplakano joj je govorila Marina, a zatim je odjednom ustala.
-Diži se, bre!!! Rekla sam da je dosta sa cmizdrenjem....! Imamo puno posla...

KRAJ 39. EPIZODE

Svidja mi se to sto se neke stvari počinju polako da otkrivaju. Drago mi je da je još jedna osoba shvatila da robot nije Amanda... Zaista si lepo opisao Marinu, jednu osobu koja je za sebe mislila da je kao stena, da ništa u životu ne može da dodirne njena osećanja, da ne može nikad da pusti suzu...

Quote :

Bilo joj je žao Amande, ali je još više iznenadila kada je osetila
nešto čudno na svom obrazu. Dodirnula je to mesto i zaista se bila
iznenadila. Prst joj je bio vlažan

Mislim da će joj Marina pomoći da pronadje put do istine....

Da, to je jedna tuzna scena, jer i Marina je imala tezak zivot, ali nije losa osoba, iako mozda u prvi mah tako izgleda. I njoj su se, kao i Amandi uzasne stvari desile.

EPIZODA: 40/69

Marina je uvela Amandu u svoju sobu, u klubu. Ušle su preko terase, kako ih niko ne bi primetio.
-Ova soba i dalje izgleda kao cirkus...Samo još fali da se pojavi ona vreća silikona, obučena u klovna....ahahahaha.... – govorila je Amanda Marini, a zatim se počela smejati.
-Drago mi je da sam te oraspoložila...ali, ako ne prekineš sa zavitlavanjem i smejanjem letećeš, naglavačke, kroz prozor! – besno joj je odgovorila Marina.
-Izvini...Ma koliko se loše osećala, ne mogu da se ne nasmejem ovoj sobi, kao ni onoj tvojoj drugarici..Izvini još jednom...
-U redu, istina je da je Džesika dosta smešna, pogotovo zato što je stavila jako velik broj, veći su joj od mozga...Bilo bi lepo kada bi mogla da ugradi malo mozga u svoju glavu, ali dobro, ona mi je najbolja drugarica i uprkos svemu, super se slažemo. Ne znam zašto uopšte pričamo sad o atributima moje drugarice, kad si malopre rekla da čovek kojeg voliš umire u bolnici... – kad je Marina ovo rekla, osmeh je pobegao sa Amandinog blistavog lica. Trenutak smeha i šale je kratko trajao...Sve što je lepo, kratko traje...Sve ovo vreme, Amanda je doživljavala sve same strahote i gadosti...Međutim, ona se ipak nasmejala, ne bitno koliko je to trajalo. Njen duh je i dalje isti...veseo, vedar...U njenim očima i dalje su postojale iskrice. Kamenje, koje je život svakodnevno bacao na nju nije uspelo da je slomi i uništi. To je ono što se Marini dopalo kod nje. U prvi mah toliko su različite, ali ipak, bolje sagledano, vrlo su slične...
-Ja nisam ubila tvoju sestru, ni ne znam kada se to desilo...Međutim, nisi samo ti bila ta koja me je optuživala za nešto što nisam uradila, policija mi je i sada za petama, život mi je u opasnosti...ako me uhvate, osudiće me na smrt! – pričala je Amanda, dok joj je Marina nameštala periku.
-Da...Sve sam shvatila...Znam da se užasno osećaš nakon svega...Tvoja sestra je pravi monstrum! Ono veče, kad sam te otela i poslala kod gazde kluba, trebala si mi reći da imaš sestru bliznakinju i objasniti mi lepo sve...Da li policija zna za to? Nalaziš se u veoma opasnoj situaciji, mogu da te pomešaju s njom...i da te ubiju!
-Štaaaaa? Pa ti ništa ne razumeš...Ja nemam sestru bliznakinju...i policija to zna!
Marina se zbunila i prekinula je da namešta periku Amandi. Ruke su počele da joj se tresu i ispustila je periku na pod.
-Šta ti je? Kako se usuđuješ.....Ja to treba da stavim na glavu!!! Zašto me gledaš tako? Ja nisam luda....rekla sam ti istinu!- govorila joj je Amanda, ali je Marina i dalje bila zaprepašćena.
-Ja neću da imam posla sa đavolom! Ti i ona ste identične...Kako to da nije tvoja sestra, kog đavola?! Znala sam da ću poludeti, ako ostanem sa tobom...Šta mi je ovo trebalo...?Proklet bio dan kada sam upoznala tu ***** i kada mi je ubila sestru!
-U ovo je umešana jedna naučnica....Sigurna sam! Upravo njoj želim da se osvetim....i mnogim drugima još, jer su me prevarili, naneli zlo i meni i mojoj majci! Slušaj me...Molim te...Pomozi mi da dođem do bolnice u kojoj se nalaze Andres i moja majka, obećala si mi da ćeš biti uz mene!
-Ja uvek ispunim obećanje, ali pokušaj da me razumeš....Ne mogu da verujem da je tačno to što mi govoriš...Deluje mi nestvarno...Isto tako, ta žena, što me je davila i ubila mi sestru, veoma je čudna i deluje mi kao da nije žena...Ne znam kako da ti objasnim, ali njeni pokreti, pogled, način na koji napada...To nije svojstveno čoveku!
-Znam, deluje tako....ali naravno da je čovek, šta drugo može biti?
-Ne znam.....a i sama si rekla da je naučnica umešana, tako da može svašta da bude, ali dobro, sada je najvažnije da ti pomognem i da te sakrijem od policije. Zajedno ćemo otići u bolnicu, ali moram da ti stavim periku i da ti nađem pogodnu odeću...

Obe su bile veoma zabrinute zbog situacije u kojoj se Amanda nalazila, ali nisu gubile nadu da će se sav taj pakao jednog dana završiti. Amanda je saznala od bandita, koje je bila srela na gradilištu, u kojoj se bolnici nalaze Andres i njena majka. Nakon što se obukla i sredila, Amanda je stala ispred ogledala.
-Aaaaaaaaaa!! Izgledam kao prostitutka, sa ovom perikom i ovako obučena! Bolje da mi nađeš nešto drugo.... – govorila je Marini.
-Ne može! Shvati već jednom u kakvoj se situaciji nalazimo, život ti je u opasnosti! Mi ne idemo na modnu reviju, idemo u bolnicu...Požuri, ići ćemo motorima!
Ubrzo su napustile Marininu sobu, preko terase i krenule su motorima ka bolnici.
Iako je, u prvi mah, izgledala neozbiljno, Amanda je veoma patila i sa strahom je išla ka bolnici. Nije poverovala banditima kad su joj rekli da je Andresu bolje. Znala je da su to rekli samo kako bi je umirili i kako se ne bi brinula. Međutim, makar je bila bezbedna, jer ju je Marina dobro prerušila. Stigli su u bolnicu. Žena robot ih je posmatrala kako ulaze, sa krova bolnice.

Heorhina se oporavila, ali je jako brinula za kćerku i Andresa. Banditi joj još uvek nisu saopštili da je Amanda ponovo nestala. Andres i Dolores su operisani, zdravstveno stanje im je stabilno, ali još nisu van opasnosti. Dolores je polako počela da dolazi k sebi i da doziva svoju kćerku Kamilu. Ruke i noge su joj bile u zavojima, zbog opekotina koje je dobila, ali su lekari na vreme intervenisali i uspeli su da ih zbrinu. Nekoliko jakih udaraca bila je primila u glavu i lekari su činili sve kako bi onemogućili trajna oštećenja mozga. Mario se potpuno oporavio. Bio je spreman da napusti bolnicu, ali je znao da ga očekuje policija i da će morati da odgovori na sva njihova pitanja, kako bi im pomogao u istrazi.

Herohina nije želela da razgovara ni sa kim. Bila je odsutna, izgubljena u dubini svojih misli. Međutim, u njenu sobu iznenada je upao Mario, šepajući. Ona se trgla.
-Šta ti radiš ovde? Kako su te pustili? Neću da razgovaram sa tobom...Idi!
-Ne brinite....Došao sam samo da vidim kako ste, pre nego što napustim bolnicu...Uskoro će stići policija...
-Šta? Molim te, idi odavde, policija ne sme da me vidi!!! Moram da pobegnem odavde!
-Gospođo...Ja znam dosta o vama...Inače, ja sam doktor i asistent naučnice Ranhel...a vi ste supruga Hosefina Ramireza i Amandina majka...
-Nemoguće! Asistent one sumanute naučnice?!! Šta hoćeš od mene?
-Hoću da vam kažem da ću pomoći vašoj kćerki...Zaštitiću je od policije i od Dolores!
-Zašto bi ti tako nešto uradio...? Dolores je naš neprijatelj, žena koja je nanela najviše zla mojoj kćerki....Ne razumem kako ćeš ti da joj pomogneš i ništa ti ne verujem! Odlazi!
-Slušajte me...Kada smo bili u skloništu, spasao sam Andresa, Amandinog muža...i spomenuo sam robota. Robot-android, ubio je dva čoveka, koji su došli sa vama, mene je pretukao, Andresa ranio i pokušao je da ga ubije, a zatim je zapalio zgradu...
-Robot...O čemu ti to meni pričaš?! Da li si ti li normalan?
-Android ima lice vaše kćerke i odgovoran je za sva ubistva, za koja je Amanda optužena! Ceo grad je ponovo u opasnosti, jer je robot ponovo nestao....Policija ne može da ga uhvati!
-Strašno! Zar je moguće....Zar je dotle došlo? Zašto ovo niste rekli policiji?! Amandin život je u opasnosti! Taj monstrum slobodno šeta ulicama, pronašao je Andresa, ranio ga je.....! Uskoro će pronaći i Amandu! Imam loš predosećaj!
-Istina je da je Amanda u opasnosti, ali žena robot joj neće naneti zlo ako je pronađe. To vam garantujem!
-Ne razumem...Zašto bi jedan monstrum koji je započeo da uništava ovaj grad, poštedeo moju kćerku...? Ti meni govoriš neke nebuloze...!

KRAJ 40. EPIZODE

Opet me je Amanda nasmejala neozbiljnošću, a u velikoj je opasnosti. Ipak, kao što si naveo, bila je svesna situacije u kojoj se nalazi. Drago mi je što joj Marina pomaže.

Ne mislim da će Mario baš odmah da saopšti policiji celu istinu, nešto će se još tu idzešavati. Mislim da policija neće imati ništa sa otrkivanjem istine i propadanjem robota, neko će drugi da savlada robota, Amanda možda... Ali videćemo, epke su sve zanimljivije...

Robota je tesko savladati, ali u specijalu sam naveo moguce resenje....Mislim da me ti, Snooopy razumes, jel si citala.

da da, razumem te, zato me interesuje način na koji će robot biti savladan-a

Migel možda i progovori, Dolores sve prizna, ali, kao što kažeš, robota je teško savladati... Da, postoji u specijalu nešto, način na koji bi mogla da bude savladana...Neki nedostatak ovog bića, a koji će svakako biti oružje u borbi protiv nje


Jedva čekam taj deo robotovog propadanja...

EPIZODA: 41/69

Mario je pokušao da ubedi Heorhinu da zaista želi da pomogne Amandi i da je zaštiti. Nakon što joj je na brzinu ispričao šta se dešavalo sa Amandom, dok je bila kod Dolores, Heorhina je pristala da sarađuje s njim. Priča koju je čula o svojoj kćerki veoma ju je potresla, ali nije gubila nadu da će se sve završtiti kako treba. Međutim, Mario joj nije rekao celu istinu. Bilo mu je teško da saopšti Heorhini da su Amandi dani odbrojani, ali joj je obećao da će učiniti sve što može, kako bi je spasao.
-Amanda se u zadnje vreme nije osećala dobro, zato i brinem sada...Šta ako joj ponovo bude bilo loše...? Šta ako je pronađe policija i ubije je na licu mesta? Molim te...Mario...Učini sve što možeš...Ja nemam kome drugom da verujem! Zamolila bih te samo da budeš iskren sa mnom...i da mi kažeš da li su te vrtoglavice i glavobolje, ustvari posledica Doloresinog eksperimentisanja s njom?
-Da, jesu....Robot je usavršen uz pomoć Amande...
-O Bože...ali to je užasno! Šta će biti sa mojom kćerkom?!
Mario se i dalje nije usuđivao da kaže Heorhini da je Amanda u vrlo ozbiljnom stanju, koje svakog časa može se završi fatalnim ishodom.
-Ne brinite se...Učiniću sve da je pronađem i da joj pomognem! Verujte mi...
-Kako ćeš je pronaći....? Ja mislim da se ona nalazi u istom kvartu gde je bilo atomsko sklonište, ja se nadam da je tamo, sa banditima...Mada, ne verujem...Dobro je poznajem i u stanju je da im pobegne i da dođe ovde...a policija joj je za petama!!!
-Daću sve od sebe da je pronađem, i nju i robota...
-Štaaaa??? Mario, ako sam te dobro razumela, žena robot ne voli nikog, u stanju je da ubije i ženu koja ju je stvorila-Dolores, naravno da će onda i tebe, a ako budeš bio sa Amandom, i nju će....Zar nije tako?
-Nije! To sam pokušao još da vam objasnim, ali vi niste hteli da me saslušate do kraja...Žena robot neće nauditi vašoj kćerki, nikada!!! Zar ne shvatate....? Da nije Amande, robot ne bi bio to što je sad...Njegov um funkcioniše zahvaljujući Amandi, odnosno njenom umu...Žena robot je kopira, njen um je ustvari kopija Amandinog, pa zato i imaju iste pokrete gestove. Na taj način, robot liči na čoveka, i psihički i fizički. Zato je Dolores izvanredna naučnica...Uspela je da uradi nešto, što niko još na svetu, do sada nije uspeo. Prepametna je, nema joj ravne...ali ona to nije uradila s namerom da postane poznata i da joj se svi dive...Jedini cilj koji je ona imala jeste taj, da povrati svoju tragično preminulu kćerku Kamilu. Njena tuga i bol su polako prelazili u ludilo...Ja sam mislio da će ona što pre otkriti svog robota javnosti, ali nije tako bilo...Kao što znate, ni dan-danas, javnost ne zna da se iza lika Amande krije najsavršeniji android. Dolores je želela da robot bude isti kao Kamila, nije više marila za svoju karijeru i slavu, koju bi stekla kada bi se android pojavio u javnosti. Pošto je Kamila bila mrtva, bilo je nemoguće iskoristiti nju za eksperimente, ali njeno lice, moguće je ponovo konstruisati, pomoću posebnog materijala koji je Dolores otkrila prilikom putovanja u Japan. Sve japanske naučnike je nasamarila i prevazišla.
Međutim, ubrzo je došla do ideje da pronađemo osobu, koja će nam poslužiti za eksperimente. To mi se, od samoga početka, nije sviđalo...Zašto robot mora da bude kao čovek? Uvek sam se pitao...Zašto je baš od robota htela da stvori svoju kćerku, a ne od bilo koje druge žene? Kasnije sam shvatio da je u pitanju njena bolesna želja da upravlja nekom osobom, njena bolesna zamisao da ima apsolutnu prevlast nad nekim bićem..Kamila, iako je volela i poštovala svoju majka, nije mogla da izdrži taj teror! Jednog dana je pobegla od kuće...Bila je veoma buntovna, što je i bilo normalno za njen uzrast...Međutim, Dolores nije bila normalna, u njoj je postojala neka bolesna, jeziva ljubomora, da će je Kamila napustiti, da je ne voli i mnoge druge stvari...Nad svojom kćerkom nikad nije mogla da ima apsolutnu prevlast! Odnos koji je ona želela da ima sa njom, nije bio normalan odnos između majke i kćerke i to je, verovatno Kamila primetila i napustila ju je. Da skratim priču...Njena zamisao je bila da um android bude nalik umu čoveka, a njegovo lice, bude lice njene poginule kćerke. Delom smo ostvarili njenu zamisao, odnosno, android je psihički doveden do savršenstva, ali fizički, to nije bila njena kćerka, nego Amanda. Nadam se da me sada razumete...Žena robot je i fizički i psihički identična Amandi....Ona u Amandi ustvari vidi sebe...Kada bi neko povredio Amandu, robotu bi to izgledalo kao da je neko njega povredio...!
Heorhina je bila i dalje veoma iznenađena ovom pričom, ali je opet bilo nekih stvari koje nije dobro razumela.
-Ako kažeš da je njen um identičan Amandinom, zašto onda ubija i nanosi zlo ljudima koje Amanda voli, ja ne vidim ništa slično u njihovom ponašanju, osim tih pokreta, gestovi i lica....?
-Nažalost, dok je Dolores bila na putu, otkrio sam da android u sebi sadrži veoma opasne čipove i oružje...On ubija iz odbrane...Žena robot ipak nije savršena...Čuvena naučnica je napravila par grešaka u vezi sa njom. Tih "nekoliko greščica" doveli su do toga da robot postane monstrum. To sam sve otkrio tek kad je Dolores otputovala. Robot u sebi ima previše tih opasnih čipova, razlog zbog kojeg je to Dolores uradila, ne znam tačno, ali preptostavljam da je htela da se osveti time...Zadnjih nekoliko godina opsednuta je osvetom. To je nešto što će zauvek ostati i postojati u robotu i niko to neće moći da promeni. Nažalost, ti čipovi su odneli prevlast nad umom robota...
Heorhina je sve vreme pažljivo slušala Maria, ali se sve više zgražala na tu priču.
-Samo još jedna stvar...Robot takođe ima komandu koja omogućava da se u njega ugradi još jedan čip...Ta komanda je veoma korisna...Nije mi jasno kako je to Dolores, nakon svega uspela da izvede, ali stvar je u tome da taj jedan čip, koji se ugradi u otvor (na vratu) može da preuzme kontrolu nad njenim umom...To me je zaista obradovalo i iznenadilo. Međutim, Dolores to nije uradila kako bi ispravila svoju grešku, već da bi sebi olakšala osvetu i prvi na udaru su bili Brakamontesi. Žena robot se pojavila u njihovoj kući, kao dadilja, jer je čip, koji je bio ugrađen u njoj, preuzeo kontrolu nad ostalim čipovima...Bila je mirna, tiha, povučena, stidljiva....
-Dosta! Ne mogu više, zaista....Ne mogu da nastavim da slušam i mislim da si sve to trebao da ispričaš policiji, a ne meni! U ovom trenutku, samo mi je važno da Ana Manuela bude dobro!
-U redu...Idem....Pokušaću da je pronađem i zaštitim...Takođe ću pokušati da nađem i robota i da ga ugasim...ali ni tad nećemo biti bezbedni, jer se on često sam upali, to je isto jedna od Doloresinih grešaka!
-Jao Bože....! Ne mogu više da slušam...Idi!
-Iako je žena robot kriva za sve katastrofe koje su pogodile ovaj grad, imaj na umu da je ona Amandin najveći prijatelj i saveznik...Uvek će je braniti i podržavati i nikad ne bi bila u stanju da joj nanese zlo!
-Ali ona je upravo uzročnik svega lošeg što se dešava Amandi....Policija juri moju kćerku zbog ubistava, koje je robot počinio! Kako može da joj bude najveći prijatelj, pobogu....?!
-Nije tačno to što govoriš! Glavni uzročnik za sve loše što se dešava i za sva ubistva je Dolores! Robot je, u ovom slučaju obično sredstvo, pomoću kojeg Dolores pokušava da ostvari svoje bolesne ciljeve! Ubija, isključivo iz odbrane! Branila se od momaka koji su pokušali da je siluju i sve ih je isekla na delove! Branila se od konobara, koji joj nije dozovljavao da prođe, a da ne plati...Karola ju je išamarala u hotelu kada ju je zatekla sa svojim mužem...Zato je i završila pod kosilicom! Prostitutke su je zadirkivale i htele da je siluju, zato je jedna od njih i stradala...Policija ju je sve vreme jurila i pucala u nju, ona se branila i sve ih je dokrajčila... – Mario je privodio svoju priču kraju i ubrzo se pozdravio sa Herohinom i napustio sobu.

KRAJ 41. EPIZODE

Lepo si opisao nacin na koji robot funkcionise. Bas mi se dopada!

Ne znam, bez obzira sto je Mario Heorhini ponudio pomoc, nemam nesto poverenja u njega. Nece on tako lako otkriti sve Doloresine izume svetu... ne znam, mozda gresim, ali videcemo...

Zao mi je Heorhine, zaista je zivot nikada nije mazio, osudjena je da dozivljava strahote! Nadam se da ce za nju poceti bolji zivot!

Quote :

Glavni uzročnik za sve loše što se dešava i za sva ubistva je Dolores! Robot je, u ovom slučaju obično sredstvo, pomoću kojeg Dolores pokušava da ostvari svoje bolesne ciljeve! Ubija, isključivo iz odbrane! Branila se od momaka koji su pokušali da je siluju i sve ih je isekla na delove! Branila se od konobara, koji joj nije dozovljavao da prođe, a da ne plati...Karola ju je išamarala u hotelu kada ju je zatekla sa svojim mužem...Zato je i završila pod kosilicom! Prostitutke su je zadirkivale i htele da je siluju, zato je jedna od njih i stradala...Policija ju je sve vreme jurila i pucala u nju, ona se branila i sve ih je dokrajčila... – Mario je privodio svoju priču kraju i ubrzo se pozdravio sa Herohinom i napustio sobu.

Primer koliko predaleko covek moze da ide. Zaista zalosno! Kao sto kazes, jeste robot ubila sve ove ljude, ali glavni krivac je ljudski um!

Videces da je Mario takodje jedna od zrtvi Dolores i ima zaista razloga da joj se osveti. Ne znam da li sam negde spominjao pricu o njegovoj porodici.....koja zivi u drugoj zemlji, a Dolores ga je surovo odvojila od njih i jos mnoge uzasne stvari mu je uradila.

EPIZODA: 42/69

Marina se raspitivala u kojoj se sobi nalaze Andres i Heorhina, dok je Amanda zbunjeno gledala okolo. Ugledala je Alehandra i Mikaelu kako odlaze nekud, ali je nisu prepoznali. Marina je uspela da sazna u kojoj se sobi nalazi Andres i zajedno su se uputile tamo. Nakon što je medicinska sestra izašla, Amanda je ušla, dok je Marina ostala ispred da “čuva stražu”. Na svu sreću, u čekaonici nije bilo nikog.
Amanda se polako približavala krevetu, na kojem je ležeo Andres. Kad ga je ugledala priključenog na aparate, kako bespomoćno i nepomično leži, osetila je odjednom veliki teret na srcu i neopisivu bol i strah. Čučnula je pored kreveta i uhvatila ga je za ruku. Skinula je naočare i periku.
Srce joj se cepalo sve vreme, nije mogla da govori od bola koji je osećala. Prislonila je svoj obraz na njegovu ruku...Sećala se svih lepih trenutaka koje su zajedno proveli.
-Prokletnica! Zažaliće zbog ovog... – to je jedino što je uspela besno da izgovori, a zatim je kiša počela da lije iz njenih bisera, slivajući se niz brežuljke na njenom licu, a zatim je padala na njegove usne.
-Bože...Da li me čuje? Da li oseća moje prisustvo? Da li oseća zov moga srca?

Ana Manuela je klečala pored njega, spustila je glavu i plakala. Svuda oko nje je bio mrak i pepeo. Izgledalo je kao da se ona vatra, koja je sve vreme gorela u njihovim srcima ugasila...Njegova ruka je hladna....Pogleda njegovog nema....Usne modre, lice bledo...Zbog toga, Ana je potpuno slomljena, nema volje da ustane, ne zanima je da li će se neko pojaviti na vratima sobe...Ne zanima je šta će biti s njom....Kad oseća da je svemu došao kraj...Prirodni sjaj koji su i Andres i ona imali u sebi....Ugasio se...

Nebo je dalo znak...

Vetar je napolju počeo jako da duva...Sa nebeskih visina vratio je Andresa. Andres i Amanda ponovo su jedno. Ponovo ih je obuzela toplina. Sva mora su uzburkana...Talasi jači nego ikada. Njihova snaga ustvari predstavlja snagu jedne ljubavi. Sa morskog dna, talasi su doneli Andresa na obalu. Zvezde sijaju jače nego ikad...Njihov sjaj i svetlost razorili su ogromne crne oblake...Taj sjaj je ustvari sjaj jedne ljubavi. Amanda je i dalje plakala...ali je Andres lagano otvarao oči. Njegova ruka više nije bila ledena...
-Andres....Ljubavi!.... – povikala je, a zatim ga je zagrlila. Oči su joj blistale od suza, a duša od sreće.
-Znao sam da ono nisi bila ti.... – tiho je govorio Andres . Svojim blagim pogledom, milovao je njeno srce. Osmeh je zasijao njenim licem.
-Naravno da nisam...Sve je to delo jedne lude naučnice, koja me je bila otela...Ta žena, koja ti je ovo uradila je monstrum....Upoznala sam je i....
-Volim te....i uvek ću te voleti....Ja sam oduvek znao da to nisi ti...Svima sa to govorio, ali me niko nije slušao...Meni je srce govorilo...
-Ljubavi.....Nadam se da će se sve ovo dobro završitii da ćemo ponovo biti zajedno i srećni...kao nekada...
U tom trenutku, Marina je odškrinula vrata i upozorila je Amandu da požuri i da napusti sobu. Amanda je stavila periku i naočare.
-Moram da idem....ali obećavam ti da ću se vratiti! Najvažnije je da si se ti probudio...Sad sam mirnija....
Andres joj je stegao ruku.
-Ne idi još, molim te....Ne ostavljaj me....Reci mi da sve ovo nije san...
-Naravno da nije! Ubrzo ću ponovo doći...Zlikovci nisu uspeli da me dotuku, pogledaj me...Živa sam, spremna da im se osvetim...Jedino što me nakon svega drži u životu je ogormna ljubav koju osećam prema tebi...ali sada moram da pođem... – poljubila ga je, a zatim, polako napustila sobu. Andres je ponovo zaspao.

-Idem da vidim majku....Ona je još uvek ovde... – govorila je Amanda Marini.
-Nemoj! Vrlo je opasno...Posle svega što se desilo, verovatno i policija dolazi ovamo! Mogu sestre ili lekari da nas vide ovako obučene i isteraće nas...Raspitivala sam se za tvoju majku i ona je dobro, ne brini....Rekli su da će je uskoro pustiti iz bolnice.
-Ali, moram da je vidim! Zato smo i došle!
-Razumi da ne možemo...Videla sam kroz prozor policajce! Nemamo vremena...Moramo da napustimo bolnicu! Ako slučajno naiđemo na policajce, hodaj normalno, nemoj da pokazuješ da ih se plašiš! Kreni za mnom....
-Slušaj...Ja se ne bojim ničega...Ti me sačekaj na parkingu, gde nam se nalaze motori. Obećavam ti da ću se čuvati i da ću brzo doći.
-Jao...kako si glupa! Mrzim kad imam posla sa svojeglavim i glupim osobama! Iskidaćeš mi sve živce! Kad puknem, ništa te neće spasiti...Čekaću te dole! – besno je rekla Marina i napustila je zgradu. Amanda je krenula ka Heohininoj sobi. Međutim, na samom uglu se slučajno sudarila sa Miakelom i pala joj je perika.
Miakela je pobesnela.
-Kako se samo usuđuješ....Odvratna prostitutko!!!! Gledaj malo bolje gde ideš! – a zatim ju je ošamarila.
Međutim, Amanda joj je uzvratila udarac. Bila je jako ljuta, tako da nije primetila kad joj je pala perika.
-Baba ti je prostitutka!! – besno joj je rekla Amanda.
Mikaela je zaprepašćeno gledala u nju.
-Tvoje lice.....Poznato mi je....
Amanda je odjednom ugledala svoju periku na podu. Veoma se uplašila i uhvatila se za svoju kosu.
-Nemoguće...Moja kosica...Šta ću sad da radim?!!
Mikaela je shvatila da je ona Amanda i počela je da vrišti.
-Aaaaaaaaa!!! Monstrum! Obezbeđenje....Uhvatite je...Molim vas, zovite policiju! Monstrum Amanda je u bolnici...Upomoć! – dok je ona vrištala, Amanda je krenula da trči hodnikom. Bila je prestrašena i trčala je, što je brže mogla. Svi ljudi, koji su se nalazili u bolnici su se poplašili kada je Mikaela spomenula monstruma.
Amanda je zastala. Nije mogla više da trči, bila je sva zadihana i uplašena. Međutim, neko joj je prišao, iza leđa i stavio joj ruku preko usta. Čvrsto ju je držao i nije joj dozvoljavao da se pomeri.

KRAJ 42. EPIZODE

Quote :

Nebo je dalo znak...

Vetar je napolju počeo jako da duva...Sa nebeskih visina vratio je Andresa. Andres i Amanda ponovo su jedno. Ponovo ih je obuzela toplina. Sva mora su uzburkana...Talasi jači nego ikada. Njihova snaga ustvari predstavlja snagu jedne ljubavi. Sa morskog dna, talasi su doneli Andresa na obalu. Zvezde sijaju jače nego ikad...Njihov sjaj i svetlost razorili su ogromne crne oblake...Taj sjaj je ustvari sjaj jedne ljubavi. Amanda je i dalje plakala...ali je Andres lagano otvarao oči. Njegova ruka više nije bila ledena...

Ovo mi se bas dopada...

Jos u predhodnim epizodama sam napomenula da ce se Amandi obiti o glavu tvrdoglavost. Bolje da je poslusala Marinu pa neki drugi dan dosla...Mada, bez obzira sto je Mikaela alamrirala celu bolnicu, mislim da je nece uhvatiti...

A ko joj je stavio ruku preko usta? Pa ne znam, nije sigurno neko ko hoce da joj naudi.... Pokusavam da povezem ko bi mogao biti, ali mi trenutno ne pada na pamet... Heorhina nije, jer je u bolnici... Marina takodje.. Mozda neko od bandita, mozda je Mario cak, jer je obecao u prosloj epizodi Heorhini da ce pomoci Amandi... Hm, ko zna, videcemo u sledecoj epki!

Hvala Snoopy!! Ima tu istine, a Amanda ce uvek biti tvrdoglava....Nekad joj mozda to i bude korisitilo.

EPIZODA: 43/69



-Molim te....Budi mirna i pođi sa mnom...Pomoći ću ti da pobegneš odavde – rekao je Mario Amandi, a zatim ju je pustio. Ona je bila zbunjena, njegov lik joj je odnekud bio poznat, ali nije znala odakle. Ipak je pošla za njim.
-Moramo izaći na drugi, sporedni izlaz...Policija i mene traži, kako bi me ispitivala, ali ja ne mogu da odgovaram na njihova pitanja....Niko mi neće verovati....Zato sam se i raspitivao da li postoji i drugi izlaz odavde. Rekli su mi da postoji i da se bolnica može napustiti i preko dvorišta. Požuri.... – govorio joj je Mario, dok je užurbano koračao. Ubrzo su stigli do dvorišta, ali je i na tom izlazu bila gužva. Odlučili su da preskoče bedem, kako bi direktno izašli na parking.
-Kako ćemo sad...Dosta je visoko...Moje cipele su na štikle.... – razočarano je govorila Amanda, gledajući u bedem i drvo pored njega.
-Nemamo vremena!!! Ti kreni prva, a ja ću za tobom, kako bih pazio da ne padneš...Prvo ćemo na drvo, pa onda pa onda na bedem...
-Štaaaaa ? Visoko je....ali pokušaću! – a zatim je krenula da se penje.
-Aaaaaaaaaa!!! Ne mogu ni nogu da podignem do one grane...Šta da radim? – uznemireno je govorila Mariu, a on je sve više gubio strpljenje.
-Stvar je u tome što nisam prikladno obučena, ni obuvena....Ova suknja je jako kratka...
-Kreni! – besno je povikao Mario i malo ju je pogurao. Uspela je da stavi jednu nogu na granu, a zatim se rukama uhvatila za drugu i uspela je da prebaci i drugu nogu.
-Aaaaaaaaaaa!!! Pašću....Grana će pući!!! Bojim se....
-Ne boj se...neće, penji se još gore...ali mora to malo brže, kako bih i ja stigao!
Amanda je uspela da se popne i na drugu granu, ali kako se penjala sve višlje, sve više je paničila.
-Aaaaaa!!! Visoko smo jako...Imam osećaj kao da letimo avionom...
-Ne govori gluposti! Tek smo na četvrtoj grani, još moraš da se panješ gore, kako bi stigli do brha bedema.
Tada je Amanda prebacila nogu na još višlju granu, ali je dospela u nezgodan položaj, tako da nije moga i drugu nogu da prebaci. Pokušavala je na sve moguće načine, ali joj je suknja počela da se cepa.
-Pazi gde gledaš......Glupane!!!! Bolje mi pomozi oko ovog, jer ako tresnem i tebe ću srušiti!
-Hajde već jednom! Ne boj se...Još malo je ostalo.
Jedva nekako Amanda je uspela da dođe do vrha bedema, ali kada je pogledala dole, ponovo se uplašila.
-Aaaaaaaa!!! Umreću ako skočim...Visoko je.....Ja se vraćam nazad...
-Sačekaj! Jel vidiš automobile...Jel ima neki u blizini?
-Da, ima tri automobile pored bedema....
-Onda, skoči na njih...Požuri!
-Nema šanse! To bi bilo samoubistvo...Žao mi je, ali... – međutim, Mario ju je odgurnuo, ona je izgubila ravnotežu i morala je da skoči na krov od automobila. Ubrzo se i Mario popeo na bedem i skočio odatle. Amanda je sišla sa automobila. Nije bila povređena, ali joj i dalje nije bilo jasno zašto joj je Mario pomogao.
-Auuuu.....Bole me koleno...Malo je falilo da se ubijem...Kako si se usudio da me gurneš bedniče?!! Ko si uopšte ti?!
-Sve ću ti objasniti....Sačekaj! Sad treba da dođe moj prijatelj, da mi pozajmi automobile i ključeve...
-Ključeve? Šta nameravaš da uradiš sa mnom? To što si mi pomogao da pobegnem iz bolnice ne znači da treba da radim sve što mi ti kažeš... – Mario ju je ostavio samu da viče i otišao je do obližnjeg automobila, koji se zaustavio. Amanda nije htela da pođe s njim, ali kada je videla policajce nedaleko od nje, odjurila je do njega. Mario se zahvalio prijatelju, uzeo je ključeve od njega i rekao mu je da će se uskoro čuti. Kada je on otišao, Amanda je sela u auto, zajedno sa Mariom.
-U redu....Pristajem da idem sa tobom, ali moraš da prođeš autom pored glavnog ulaza u bolnicu, jer me na tom parkingu čeka prijateljica i moram da joj se javim...
Mario ju je poslušao i uputio se ka glavnom parkingu.

Za to vreme, Marina je besnela čekajući Amandu pored motora. Ubrzo je čula policijske sirene i videla je policajce kako ulaze u bolnicu.
-Glupača! Sigurno su je otkrili....Znala sam....Nisam trebala da je ostavim samu! Šta sad da radim....kog đavola?!!!! - besnela je Marina.
Međutim, iza leđa je primetila nekog. Polako se okrenula i uplašila se kada je videla ženu robota. U prvi mah je htela da poveruje da je to Amanda i da nije moguće da je opet naišla na monstruma. Zavaravala je samu sebe.
-Amanda? Ti si? Nešto ti se desilo.....? Šta ti je..Videla sam p...o...l....i...c....i....j....u... – sve sporije je govorila Marina, jer je shvatila da to nije Amanda. Uplašeno je posmatrala robota, a zatim je ućutala i počela je polako da se udaljava...
Robot se nije pomerao i uperio je pištolj u nju.
-Zašto? Nisam ti ništa učinila....Ti meni jesi....Ubila si mi osobu koju sam najviše na svetu volela!! Dokle ćeš monstruozno ubijati ljude....Čemu sve to? Koji je tvoj cilj? – uznemireno je Marina zapitkivala robota.
Žena robot joj nije odgovarala, samo ju je posmatrala svojim zastrašujućim pogledom i držala je pištolj, uperen ka njoj.

Mario i Amanda su im se približavali kolima.
-Nemoguće....To je ona! Hoće da ubije nekog! – začuđeno je rekao Mario, posmatrajući robota, koji je stajao na putu.
-Ne....To je moja prijateljica...Ubiće je! Učini nešto....Molim te! – očajnički je Amanda govorila Mariu.
-Nisi iznenađena time što robot ima isto lice kao i ti? Zar si ga već videla?
-Štaaaaaaaa? Robot? Ona je robot? Bože...ubiće mi drugaricu! Učini nešto, ili ću izaći iz kola i pokušati da je zaustavim!!! – vikala je Amanda.
-Sačekaj....Smiri se...Otvoriću prozore od kola, a ti vikni tvojoj drugarici da se skloni s puta, što brže može...Iskoristiću to što nam je robot okrenut leđima i nije nas primetio!

-Hajde...Pucaj, kukavice! Nikad te se nisam plašila, pa neću ni sad....Odvratni monstrume! Šta je bilo....Ne radi pištolj, ili se ne usuđuješ da pucaš?! – izazivala je Marina robota, ali je ubrzo videla kola koja su se kretala ka robotu. Amanda joj je vikala da se skloni sa puta, što brže može. Više nije bilo vremena, Marina je na brzinu skočila na travu i tako se sklonila sa puta, a Mario je autom udario ženu robota. Pištolj je opalio, ali u nebo, jer je u tom trenutku robot primio jak udarac, prednjom stranom auta, koji ga je oborio na zemlju. Robot se ugasio i ispao mu je pištolj.
Marina je ležala na travi, pored puta, ali nije bila puno povređena...Mario je zasutavio auto, na brzinu je izašao i uneo je robota.
-Čuvaj se...Idem sa ovim čovekom, kaže da će mi pomoći i da je u dogovoru sa mojom majkom...Hvala ti na svemu...Obećavam ti da će ubica platiti za smrt tvoje sestre! - govorila je Amanda Marini, kroz prozor od auta. Počela je da plače, ali joj je Mario rekao da moraju odmah da krenu, jer će svakog trenutka naići policija.
-U redu je....Moram samo da ti kažem da si veoma glupa bila sve vreme, ali nema veze, situacija u kojoj se nalaziš veoma je teška i....Čuvaj se i ti...Želim ti sve najbolje....Moram priznati da će mi tvoje ludosti i odvale nedostajati...Srećno! Glupačo! – a zatim se rasplakala i ona.
-Uskoro ćemo se ponovo videti! Nadam se da ćeš malo srediti onaj cirkus od tvoje sobe.... – vikala joj je Amanda, dok su se kola sve više udaljavala. Marina se nasmejala i brisala je suze...Kada je videla Amandu kako joj maše, kroz prozor, počela je da se smeje iz sve snage.
-Ova je definitivno luda....Trebalo bi da je smesti u zabavište!!!! Ahahahahahaha....Nedostajaće mi ....Zavolela sam je.... – govorila je Marina u sebi, a zatim je napustila parking i vratila se u klub.

-Sada mi reci gde ćeš me odvesti? – upitala je Amanda Maria.
-U Akapulko. Prijatelj mi je pozajmio svoju vilu, koju ima tamo. Kad stignemo tamo, ispričaću ti sve što znam o ženi robotu, koju nazivaju monstrumom.
-Verovatno je mrtva....ležala je nepomično i još si je zatvorio u gepek...
-Nije mrtva! Ona je robot...Nije neuništiva, ali nije ni tako slaba da bi je dotukao jedan udarac kolima...Privremeno je ugašena...Moramo što pre da stignemo u Akapulko...Kad sam zadnji put bio tamo, ostavio sam svu svoju opremu i aparate...Nadam se da ću uspeti nekako da je zadržim u besvesnom stanju!
-Ne mogu da verujem da mi govoriš o robotu...Robot sa mojim likom? Nisam ni sanjala da će me to snaći...ahahahahaha...Da mi je neko, pre dve godine rekao da će me ovo snaći, pre bih poverovala da ću otputovati na mesec, nego u ovo....ahahahahahaha....
-Da, u prvi mah deluje smešno....ali zapravo, kad pogledamo koliko je zločina počinila, deluje strašno, jezivo....i to sve zbog Dolores!
-Da, preptostavljala sam da je to delo fantastične naučnice, pa ko bi drugi mogao to da uradi, nego ona...Kakve ti imaš veze sa njom? Ona me mrzi, ni sama ne zna zašto, verovatno je poludela...ahahahahaha...
-Ja sam bio njen asistent, ustvari, ona misli da sam još uvek. Ja i ti smo se upoznali pre dve godine, kada sam te bio vozio kući, ono veče kada si imala nezgodu...Sećaš li se?
-Naravno....Nesreća....Čim sam te videla, bio si mi jako poznat, ali sada se svega sećam! Koja sam ja glupača bila u to vreme...Zato vam neću ni čestitati, nije bio nikakav problem nasamariti i prevariti jednu glupačicu...Ono što mene brine je to što sam i ostala glupača, poverovala sam ti i sela sam sa tobom u kola....Ko zna sad gde idemo! Bravo! Molim aplauz za najglupaviju devojku na svetu!!!! Gde su rukeeeeeeeeeeeeeeeee?!!!!

KRAJ 43. EPIZODE

Quote :

Tada je Amanda prebacila nogu na još višlju granu, ali je dospela u nezgodan položaj, tako da nije moga i drugu nogu da prebaci. Pokušavala je na sve moguće načine, ali joj je suknja počela da se cepa.
-Pazi gde gledaš......Glupane!!!! Bolje mi pomozi oko ovog, jer ako tresnem i tebe ću srušiti!

Quote :

Molim aplauz za najglupaviju devojku na svetu!!!! Gde su rukeeeeeeeeeeeeeeeee?!!!!

::

Ipak vidim da sam se prevarila u vezi Maria, nije on tako loš... Kao što si napomenuo, i on je žrtva bolesne naučnice Dolores! Mislim da će joj Mario reći istinu, što će u Amandi probuditi još veću želju za osvetom! Videćemo!

EPIZODA 44/69

Kada je policija došla u bolnicu, kako bi ispitali Maria i Herohinu, koji su se oporavili od nesreće u atomskom skloništu, saopšteno im je da su oni napustili bolnicu, odnosno, da je Mario pušten, uz dozvolu lekara, ali je žena, koja je prijavljena kao Monika (Heorhina), nestala. Policija je opkolila bolnicu, kao i dvorište i parking, ali od njih nije bilo ni traga, a što je najgore, nisu pronašli ni monstruma-Amandu, koju je Mikaela Brant prijavila da ju je videla. Andresu je bilo bolje. Lekari su saopštili Alehandru, Esteli i Mikaeli da im je sin van životne opasnosti, što je značilo da je operacija bila uspešna. Međutim, on se još uvek nije probudio, ali mu je stanje bilo stabilno, što je bilo i najvažnije.

Heorhina je pobegla iz bolnice, iskoristivši uzbunu, koju je napravila Mikaela i što su se svi razbežali i posakrivali. Ono što joj je bilo posebno drago je to što nisu uhvatili Amandu, jer bi, u suprotnom, ceo grad govorio o tome. Vratila se u bandu, u gradilište, ali samo da bi se oprostila i pozdravila sa svima. Mariela se bila oporavila od one rane, kada je Marina pucala na nju i ponovo je bila sa svojim prijateljima. Međutim, svi su bili tužni. Heorhina je poptuno razumela njihove tužne poglede i bes koji ih je razjedao iznutra. Izgubili su dva svoja pripadnika –Roberta i Greka. Oni su svi kao jedna porodica, gubitak jednog člana, bio je najveća patnja za njih, nešto najužasnije što može da ih snađe. Iako policija još uvek nije ništa potvrdila, iako se još uvek istraga vodi, njima je sve bilo jasno. Sunce, za njih više neće biti onako sjajno, blistavo, prepuno sebe i svoje prelepe zlatne boje...Kad nema njihove braće, za njih više nema ni sunca, ni neba, kao ni radosti i sreće. Surovost jedne nekontorlisane mašine, progutala je njihovu braću, njihove živote. Banditi su oduvek policiju smatrali nesposobnom, uvek su napadali, hapsili, pljačkali na svoju ruku, ali ljude koje su smatrali da su to zaslužili – uglavnom bogataše i mafijaše. Policija je, po tom pitanju, potpuno slepa. Ona juri bandite, a mafijaši pljačkaju državu. Najbolji primer za to su Hosefino Ramirez, Herohinin muž i Mikaela Brant. Tako da su banditi smatrali da policija neće moći ništa da učini kako bi osvetila ubistva njihove braće...Rešili su, kao i uvek, da stvar uzmu u svoje ruke. Međutim, Heorhina ih je ubeđivala da to ne čine, jer nije u pitanju ljudsko biće, već svemogući robot-delo poremećene osobe.
-Nadam se da mi verujete...i da ćete me poslušati – govorila im je Heorhina – Ja moram da vas napustim, mada, to ne znači da vas se odričem, nego je došlo vreme da se razdvojimo, kako bi lakše porazili naše neprijatelje. Ja sam prošla obuku i postala sam vaš član. Ponosna sam na to. Ne znam šta bi bilo sa mnom da nije bilo vas....Vi, kao i Amanda, jedina ste moja porodica...i uvek ću vas voleti i misliti na vas, gde god da se nalazila. Nemojte misliti da vas napuštam i da se nikada više neću vratiti...Idem kod svog muža, vraćam mu se...Došlo je vreme, da se nakon toliko godina, ponovo sretnemo lice-u lice. Iznenadiće se kad me vidi. Došlo je vreme za moju osvetu. Njegovi ljudi me i dalje traže, a koliko sam uspela da saznam, on je bi ona ivici smrti, ali je, prokletnik preživeo. Izgleda da se susreo sa robotom...Na svu sreću, uspela sam da pobegnem iz bolnice, pre nego što su došli da me ispituju..Inače, hvala vam što ste me prijavili sa imenom Monika, inače bi me odmah otkrili...Volim vas sve i jako mi je žao što moram da idem....Pravo u vučju jazbinu!
-Ne brini Hina, i mi tebe volimo...Uvek ćemo biti tu, ako ti zatreba naša pomoć...Znaš, mi ti se svi divimo..Sve bih dala da imam majku kao što si ti..... – govorila je Mariela Heorhini, a zatim su počele suze da joj liju. Prišla joj je i snažno ju je zagrlila.
-Onda, smatraj me majkom...Svi vi ste moja deca...Možda deluje smešno, ali zaista sam najstarija i svi ste vi godište moje kćerke...Mariela, veruj mi, da je tvoja majka živa, sigurno bi bila vrlo ponosna na tebe...
-A ne, to nikako....Nekom drugom prilikom ću ti ispričati istinu o svom životu...Hoću još nešto da ti kažem, pre nego što odeš...Ustvari, neka ti Esteban sve objasni, pošto sam ja, dok je izbio taj požar u skloništu, bila u bolnici....
-Hina, nismo te mi prijavili sa drugim imenom u bolnici, nismo ti ništa rekli, ali tebe i onog mladića, iz požara je izvukao njegov otac...On je prvi došao do vas, a mi smo išli za njim...Pomogli smo mu...Sve vreme je bio uz vas, mi smo mu, dok smo bili na putu za bolnicu, predložili da ne prijavi u bolnici tvoje ime, kako te ne bi otkrili...On je bez razmišljanja pristao...- objašnjavao je Heorhini Esteban, jedan od članova bande.
-Ah! Alehandro...Jedini muškarac kojeg sam volela...i još uvek ga volim....On je zaista divan čovek, a moja kćerka kaže da je i njegov sin takav...Verovatno je sve u vezi sa mnom već shvatio, ali me neće odati, sigurna sam!
Mariela je napustila razgovor. Znala je da se govori o čoveku, za kojeg se smatra da je njen otac. Setila se dana kada je napustila vilu Brant, kada se svađala sa Andresom i kad nije htela da sačeka da upozna svoje prave roditelje. Sada se pomalo kaje zbog toga. Odjednom je dobila želju da upozna “svog oca”, Alehandra, o kome svi lepo govore.
Heorhina je taj dan privremeno napustila bandu. Uputila se u Hosefinovu vilu. Saznala je da je jedva izbegao smrt i da se kod kuće oporavlja. Došlo je vreme da ga dotuče i natera da plati za sve zlo što im je naneo.

Amanda i Mario su stigli u Akapulko, u vilu Mariovog prijatelja, na obali. Amanda je bila ljuta na Maria. Mislila je da je ponovo oteta i da su je ponovo prevarili. Međutim, ubrzo joj je Mario objasnio da zaista želi da joj pomogne i da je zaštiti. Ubedio ju je u to tako što joj je ispričao istu priču kao i Heorhini...Priču o nastanku robota. Priča je bila dosta potresna, ali je Amanda konačno saznala istinu. Međutim, to je bio samo deo istine. Posledice eskperimentisanja s njom, Mario ni njoj nije želeo da otkrije, ali odjednom, njoj je opet pozlilo i ponovo su se javile užasne vrtoglavice. Mario joj je pomogao, jer je tamo imao svu potrebnu opremu i lekove, ali ovog puta nije mogao da prećuti istinu. Pošto je pristao da je leči, odlučio je da joj saopšti istinu o njenom zdravlju i posledicama koje su ostale zbog eksperimentisanja s njom. Mario je spomenuo elektrošokove, koji su, inače, zakonom zabranjeni, a zatim je nastavio da priča o zracima, koje su koristili, kao i o raznim suprstancama i drogama. Amanda se veoma potresla, ali je ipak uspela da sasluša čitavu priču do kraja.
-Samo sam se povremeno osećala loše, ne mogu da verujem da je stvar toliko ozbiljna...Bože moj...Mozak mi je oštećen...Dani su mi odbrojani.... – Amanda je počela da plače. Užas i veliki strah zaposeli su njeno srce. Saznanje da ti je zdravlje potpuno uništeno, svakog bi dotuklo, a ona je već, za ovo kratko vreme, dosta strahota i užasa preživela. Međutim, ovo je bilo najgore....najteži udarac do sada....Saznanje da neće još dugo živeti, jer je prekinuta terapija lekovima, koji su joj davani, dok je bila oteta. Ti lekovi su joj davani, kako bi mozak uspeo da se izbori sa štetom koju su naneli elektrošokovi i zračenje i tokom te dve godine, njeno telo je naviklo na takav metabolizam-veštački. Međutim, Mario jednog dana nije bio u prilici da joj da lek (Kada ga je Dolores naredila robotu da ga pretuče) i ona se probudila. Odjednom, sve je naglo prekinuto. Samo jedan propust u davanju takvog-specifičnog leka, dovodi do “kidanja lanca” i prekidanja takvog metabolizma. Više nema povratka. Tog dana, kada se probudila, u njenom telu, ponovo je uspostavljen normalan metabolizam, ali takav da mozak ne može da ga izdrži, zbog prevelikih oštećenja, zato su se povremeno javljale tegobe, ali će one, vremenom biti sve učestalije i njoj će se stanje svakim danom sve više pogoršavati. Amanda je bila slomljena nakon ovog saznanja, kao i Mario, ali on je osećao dužnost da joj to kaže, ali se ni u jednom momentu nije odvajao od nje, kako bi je sprečio da počini neku ludost.

POSLE NEKOLIKO DANA

Mario je započeo da primenjuje na Amandi terapiju, ali novim lekovima, koji je neće držati u besvesnom stanju. Već nekoliko dana je pod tom terapijom. Međutim, ona je znala da će joj to samo olakšati tegobe i malo samo produžiti život. Ipak se, uprkos svemu smirila, a ubrzo se i čula sa majkom, preko telefona i obe su se bile veoma obradovale. Međutim, čovek koji odjednom sazna da neće još dugo živeti, ne može biti miran, ali isto tako i njegovi neprijatelji ne smeju da budu mirni.

Noć je....Mario je zaspao. Amanda se ušunjala u sobu u kojoj je ležala žena robot. Mario je jedva uspeo da podesi da se robot ne pali samostalno, tako da su, tih dana, što se tiče robota, bili mirni.
U sobi je bio jezivi mrak...mrtva tišina....Robot je ležao nepomično. Amanda mu je polako prišla, a zatim pritisnula dugme, koje se nalazilo na njegovom vratu. Žena robot se upalila i otvorila je oči. Nije ništa govorila...Neprestano je posmatrala Amandu...
-Zdravo....Draga dvojnice! Kao što sam ti i obećala, ponovo se vidimo! Treba mi tvoja pomoć...Samo ti možeš da mi pomogneš i niko više...Ovu noć, naši neprijatelji ne smeju mirno da spavaju! Pođi sa mnom....

KRAJ 44. EPIZODE

Hm, pitam se da li je Heorhina pogrešila sto se vratila Hosefinu? On je opasan čovek, ali s druge strane i ona je postala jedna hrabra, jaka i odlučna osoba. I sama je izjavila da će mu zagorčati život. Nadam se da će uspeti u tome....

Quote :

Mozak mi je oštećen...Dani su mi odbrojani

Ovo me je iznenadilo. Znala sam da su eksperimentisali sa njom, ali nisam predpostavila da je toliko opasno, da može da umre. Nadam se da će se izlečiti i osvetiti Dolores za svu patnju u njenom životu!

Quote :

-Zdravo....Draga dvojnice! Kao što sam ti i obećala, ponovo se vidimo! Treba mi tvoja pomoć...Samo ti možeš da mi pomogneš i niko više...Ovu noć, naši neprijatelji ne smeju mirno da spavaju! Pođi sa mnom....

A ovo mi se dopalo. S obzirom da je Amanda jedina osoba koju robot ne može da napadne, mislim da će da je posluša i da će zajedno krenuti u akciju.

Jedva čekam nastavak!

Da, u pravu si sto se tice Heorhine. Kad bi ona ostala u bandu sve bi stajalo na mrtvoj tacki, a od toga ona nema nista...Od bandita je mnogo toga naucila i spremna je da se vrati u vucju jazbinu, kako bi i ispunila cilj zbog kojeg je usla u bandu, a to je da eliminise Hosefina, odnosno da razotkrije sve njegove zlocine i prevare.

Amanda je dve godine lezala u nesvesti i tad joj zivot nije bio u opasnosti, ali to nema nikakvog smisla, posto to prakticno i nije zivot. Onog dana kada se osvestila, ona se vratila na normalan metabolizam i preskocila je nekoliko doza lekova (koji kompenzuju ostecenja na mozgu i ostecenja nerava), posto Mario tad nije bio tu. Od tada, organizam sve vise propada, jer ne moze da se navikne na normalni metabolizam, nakon sto je dve godine imao vestacko. A u stvari, doslo je do poremecaja, jer je bila izlozena elektrosokovima, a nakon toga zracenju....sto je veoma opasno i sreca je uopste sto je sve ovo vreme bila ziva i svesna, uprkos vrtoglavicama i glavoboljama.

S obzirom da zna da su joj dani odbrojani, Amanda je resila da izravna neke stare racuna....A to jedino moze uz pomoc robota!

45. EPIZODA

Već nekoliko dana, Heorhina živi sa Hosefinom, u njegovoj vili, gde su živeli i pre nego što ju je smestio u ludnicu. Hosefino je oduvek bio opsednut Heorhinom. Čim se pojavila na vratima njegove vile, on se oduševio. Pokušala je da ga ubedi da ga i dalje voli i da želi da živi sa njim ponovo. U prvi mah, nije joj verovao, ali je ubrzo naseo. Gubio je kontrolu nad sobom, kada je ona bila pored njega. Tog dana se bila doterala i pojavila se u vili, kao da ništa nije ni bilo.
-Šta se desilo, draga....? Gde si bila sve ovo vreme? Zašto si pobegla iz bolnice? – začuđeno ju je zapitkivao Hosefino tog dana, ali je ona samo ćutala, slatko mu se smešila, prišla mu je i strasno ga je poljubila. Oborila ga je na krevet, a zatim je počela da mu skida košulju. Pravila se da je veoma uzubuđena i da joj ni do čeg drugog nije stalo, osim do njegovih poljubaca. Odjednom, kada se skoro skroz skinuo, Heorhina je ustala sa kreveta i malo se udaljila.
-Šta se dešava sada?!! Ljubavi moja, ovo je bilo božanstveno od tebe...? Ah! Zašto si prekinula odjednom da me obasipaš poljupcima?
-Izvini...molim te. Nisam te dugo videla, jedva sam čekala da ti se bacim u zagrljaj. Hosefino, dosta toga se bilo okrenulo protiv nas...Bila sam očajna, zato sam i izgubila razum i završila u ludnici, ali kada sam se oporavila i setila svega, odlučila sam da pobegnem odande... – objašnjavala je Heorhina Hosefinu koji je ležao na krevetu, razočaran što je Heorhina odustala od vođenja ljubavi. Imao je nekoliko ožiljaka na licu i po telu, a jedna ruka mu je bila uvijena u gips. To je sve zbog one noći kada se susreo sa robotom.
-Pusti sad to...Pogledaj me, gorim....od silne ljubavi i strasti koju osećam u ovom trenutku. Dođi i ugasi žar na mojim usnama...Sve ostalo je nevažno!
-Rado bih, ali ipak ne....Ima nekih stvari koje moramo da razjasnimo. Neću da misliš da ja volim Alehandra, to nije istina! Ne mogu poreći da se ljutim na tebe, zbog onog zatvaranja i udaranja, od pre dve godine, ali ne mogu da obuzdam ovu ljubav koju osećam prema tebi...Nekoliko puta sam sebi govorila da ne treba da ti se vratim, zbog tih udaraca i maltretiranja, ali nisam uspela da odolim...Uprkos svemu tome...Ja te volim Hosefino i nikad neću prestati...Alehandro je samo prošlost i uvek će to ostati!
-Draga moja...Znam da sam bio grub i nepravedan prema tebi, ali to je sad prošlo..Molim te da mi oprostiš za to...- Heorhina ga je, u tom trenutku, prekinula.
-U pravu si! Prošlo je....Sve je prošlo, apsolutno sve! Sve sam zaboravila...Nećemo više o tome, gladna sam...Idem u trezariju...
-Deluje mi neverovatno da si se vratila, gde si bila sve ovo vreme?
-Jako sam gladna, rado bih te sad pojela...mmm...ali ne mogu, šta će mi ostati za kasnije?! Idem, užasno sam gladna, ovih dana sam živela na ulici...Strašno mi je bilo! – a zatim je napustila sobu i uputila se ka trpezariji.
Za ovih nekoliko dana što je boravila u vili, uspela je da ga ubedi da ga voli, ali sve vreme je izbegavala da spava s njim, što ga je izluđivalo...ali, istovremeno, teralo ga je da bude dobar prema njoj, da je zadivi, kako bi joj se još više svideo i kako bi mu se sama predala. Nije joj spominjao svoje mutne poslove, kao ni Amandu, odnosno dve Amande, pošto je on bio uveren da ih ima dve. Sve je zaboravio...i u potpunosti se posvetio Heorhini.
Tokom tih nekoliko dana oporavili su se i Andres i Dolores. Andres je policiji odgovarao što kraće, ali ni u jednom momentu nije okrivio Amandu, iako je znao da ih ima dve i da je jedna delo lude naučnice. Međutim, on je ćutao, pošto mu niko ne bi poverovao. Bio je izgubljen u dubini svojih misli. Pitao je oca da li je Amanda zaista bila kod njega u sobi, ali je Alehandro odgovorio negativno, pošto je nije ni video. Rekao mu je da je to nemoguće, ali je Andres bio siguran da je prava Amanda, onu koju on voli, bila kod njega, u bolnici. Ni Alehandru nije hteo da kaže da ga je žena, sa likom Amande, divljački napala i pokušala da ga ubije, ali je policija ipak sumnjala, pošto je način na koji je napadnut monstruozan; Na njegovim leđima tačno su se videle rane i ožiljci, u vidu slova i brojeva...Na Dolores nije niko sumnjao, ona je tvrdila da je došla na mesto nesreće, u potrazi sa svojim asistentom. Međutim, ona je ipak izjavila da je videla monstruma-Amandu, ali je glumila da je bila prestravljena i užasnuta...Policija je nastavila istragu, potraga za Amandom se nastavila, ali ovog puta i za Mariom.

Od momenta kada je u bolnici srela Amandu, Mikaela Brant, navodna Andresova majka, nije mogla da spava mirno. Iz dna duše prezirala je Amandu, bila je ljubomorna što se Andres zaljubio u nju i što nikad nije ni prestao da je voli. Osim toga, bila je veoma ljuta, jer se još uvek nije usudila Andresu da prizna svoja prava osećanja i da mu kaže istinu.
Noć je...U dvorištu vile Brant vlada mir i tišina, drveće i žbunovi su posuti sjajem zvezda, blagi vetar je pirio i milovao drveće u vrtu. Međutim, Mikaela se osećala potpuno drugačije. Nije mogla da spava. Videla je čudne senke kroz prozor i u mraku je zamišljala Amandu-monstruma, kako joj prilazi, spremna da je zadavi, kao i prethodne žrtve. U zadnje vreme, Mikaela je postala histerična, uznemirena, izgledala je kao da počinje da gubi razum.
-Gospođo, trebalo bi da popijete čaj koji sam vam spremila, garantujem vam da ćete moći da spavate...Uzmite, evo vam... – govorila joj je Viktorija, njena verna sluškinja, pružajući joj šoljicu kafe u ruku.
Međutim, Mikaela je pobesnela i bacila je šoljicu kroz prozor.
-Sklanjaj se od mene!! Ne treba mi ništa...Osećam da će doći! Prokleti monstrum! Sigurno me traži, hoće da se osveti, jer zna da sam je otrovala! Da li si spremila kerove, kako sam ti rekla? – besno je Mikaela upitala Viktoriju.
-Gospođo, oni su uvek spremni za napad, ali ne razumem svrhu svega toga...Molim vas, ne bojte se, ja sam se zaklela vašim roditeljima da ću vas uvek paziti i štititi od svega lošeg. Uvek sam bila uz vas...i uvek ću ostati, ja nemam nikog drugog osim vas. Decenijama unazad služim dinastiji Brant i tako će ostati, sve dok ne umrem...
-Umukni, matori fosilu! Ideš mi na živce...Ako me zaista čuvaš, kako kažeš, onda se nosi u dvorište, osećam njenu blizinu....Bojim se! Andresa nema ponovo...Sad kad je izašao iz bolnice, stalno visi u onoj defektnoj veroši, gde se rodio! Svi su me napustili...Nema ni mojih ljubavnika više, nema čak ni one ***** od moje kćerke!
-Smirite se, ovde nema nikog osim nas dve, nikakav monstrum vas neće napasti...Uostalom, pogledajte kako je napolju mirno, veče je prelepo, hoćete da izađemo malo u dvorište?
-Umukni, matori izrode! Ne mogu više da te slušam...Ne mogu više da podnesem ovu samoću i strah! Idem kod mojih kerova.... – a zatim je ipak izašla u dvorište, a Viktorija je ostala u vili. Mikaela je prišla svojim kerovima i počela ja da ih mazi i grli.
-Vi me nikada nećete napustiti...lepi moji....znam ja to! – govorila je, mazeći kera po glavi. Odjednom, crni oblaci su zaklonili mesec i zvezde. Počeo je da duva hladan vetar. Čuli su se jezivi zvuci. Mikaela se još više uplašila. Ponovo je ugledala one strašne senke. Vetar je duvao sve jače, a nebo je bilo sve strašnije i tamnije. Mikaela je počela da vrišti i da doziva Viktoriju.
Hoseifno je pušio na svojoj ogromnoj terasi, kada su naišli crni oblaci. Međutim, on se ničeg nije plašio, mislio je samo na Herohinu i burnu noć koja ih očekuje. Međutim, jak vetar mu je odneo lulu. Užasni zvuci su ga primorali da zatvori uši. Čulo se neko jecanje, zavijanje, kao da je neko jadno biće, umorna duša, pronašla spas i traži osvetu!
Užasan prizor uplašio je i naučnicu Dolores. Svi prozori, na njenoj vili, odjednom su se pozatvarali. Kada je odškrinula vrata, ugledala je neobičnu svetlost, koja je zaslepljivala oči. Hladan vetar je počeo da je šiba, a odjednom, oko kuće je ugledala maglu, mada, nije mogla tačno da raspozna da li je to bio dim, ili magla. Imala je čudan predosećaj.

U Mikaelinom dvorištu, svetiljke su prestale da rade....Užasan mrak...Neko je isekao žice i isključio im struju...Mikaela je i dalje vrištala, pokušala je da uđe u vilu, ali joj je jak vetar nanosio prašinu u oči i svojom jačinom je gurao...Kada se okrenula ka kapiji, ugledala je dve crne senke.

KRAJ 45. EPIZODE

Quote :

Odjednom, crni oblaci su zaklonili mesec i zvezde. Počeo je da duva hladan vetar. Čuli su se jezivi zvuci

Ovo je neki loš znak, nešto će se desiti.... Zanimljivo je da su te ''crne oblake'' videle osobe koje bi trebale da se plaše nečije osvete Dolores, Hosefino, Mikaela....

Mada sudeci po ovoj recenici

Quote :

Kada se okrenula ka kapiji, ugledala je dve crne senke.

moguće je da su to Amanda i robot, jer je Amanda u predhodnoj epizodi ovako izjavila

Quote :

.Ovu noć, naši neprijatelji ne smeju mirno da spavaju! Pođi sa mnom....

Jedva čekam nastavak!

46. EPIZODA

Nakon što je, zajedno sa robotom, napustila vilu na obali, Amanda se uputila ka Meksiko Sitiju. Od Maria je ukrala ključeve od kola i pred zoru su stigli u Meksiko, baš u vreme kada su crni oblaci pojavili iznad grada. Prvo su krenuli ka Mikaelinoj vili.
Kada je ugledala dve crne senke, na kapiji, Mikaela se veoma uplašila. Žena robot je bila zaslužna za nestanak struje u okolini. Mikaela je stigla do ulaznih vrata u vilu, ali nije mogla da ih otvori.
-Šta je ovo....?!!!!!!! Zašto neće da se otvore?!!!!! Viktorija, zašto si ih zaključala....?!!!! Viktorija, otvaraj!!!!!!!!! – vrištala je, držeči ruku na bravi, pokušavajući da otvori vrata, ali videvši da ne može, počela je da lupa o vrata.
-Matori fosilu! Ovo si uradila namerno....Hoćeš da me mučiš!!! Zažalićeš zbog ovoga....!Ahahahahahah....Nisam sama, moje životinje su uz mene! – odjednom je progutala strah i počela je ludački da se smeje. Prišla je svojim kerovima i spremala se da ih odveže, kako bi, svom snagom, razvalili vrata. Međutim, ispred sebe ugledala je Amandu. Iako je bilo veoma mračno, Mikaela je prepoznala lice osobe, koju je toliko mrzela, a koje se, istovremeno i bojala.
-Prokleta bila! Znala sam da ćeš doći! Osećala sam to...Čekam te već danima! – besno joj je govorila Mikaela.
-Oh, pa znam ja to, draga moja! Znam da sam ti stalno u mislila i da ne možeš da živiš bez mene...A Zašto? Zašto me čekaš....? Možda ti savest ne da mira? Nameravaš opet da me otruješ? – upitala ju je Amanda, trudeći se da napravi onaj jezivi, strašni pogled, koji je imala njena dvojnica. Donekle je i uspela.
-Ahahahahahaha.....Ne bitno kako, ali ću te ponovo ukloniti iz naših života! Monstrume! Neću ti dozvoliti da naudiš Andresu....Dosta je bila žrtava i štete! Ja ću te uništiti, policija će mi biti zahvalna!
-Deda tvoj će ti biti zahvalan! Ti si propala žena, napuštena, usedelica...Nemaš nikog osim ovih prljavih kerova! Mogu samo da te žalim! – grubo joj je odgovarala Amanda.
Mikaela je čula korake iza svojih leđa...Kada se okrenula ugledala je robota. Žena robot i Amanda su bile isto obučene. Imale su crne panatalone i crnu, kožnu jaknu. Imale su istu i frizuru, Amanda se trudila da napravi isti izraz lica, kao i robot. Mikaela se trgla. Brzo se okrenula na drugu stranu i začuđeno je posmatrala Amandu, a nakon toga, ponovo se okrenula i začuđeno je posmatrala robota.
-Šta je ovo? Ja nisam luda!!! Šta se ovo dešava....Ovo je nemoguće! – počela je da se trese i uhvatila se za glavu. Neprestano se okretala, čas na jednu, čas na drugu stranu, ali je na obe strane videla isti prizor – ženu u crnom.
-Prokletnice! Gubi se odavde! Nećeš me izludeti! – vrištala je Mikaela – ali znam kako ću da te oteram pravo u pakao! – a zatim je prišla svojim kerovima i odvezala ih je.
-Na vas je red, dragi moji! Odbranite me od ovoga monstruma! – vikala je Mikaela svojim kerovima koji su, nakon što ih je odvezala, pojurili ka Amandi, kako bi je rastrgali.

Za to vreme, Mariela je rešila da ponovo zakorači na onu “drugu” stranu svog života (dvostrukog), kako bi uspela što pre da dotuče mafijaša Brakamontesa. Navući će ponovo kostim bogate, razmažene klinke. Mariela je privremeno napustila bandu, odlučila je da upozna svoje prave roditelje – Alehandra i Estelu, mada i ne sluti da je sve to obična farsa i još jedna od podvala loše majke – Mikaele. Dok je još bila u sirotinjskoj četvrti, susrela je Andresa. Međutim, on je tada tek bio izašao iz bolnice i još se nije poptuno oporavio. Bio je tužan, očajan, srce mu je bilo slomljeno, kao da je predosećao da je Amanda u opasnosti. Nije prepoznao Marielu, kada ju je video, bio je zbunjen i uznemiren. Ona je njega odmah prepoznala, ali nije očekivala da će samo proći pored nje, kao da se nikad nisu ni videli.
-Možda zato što sam bila gruba prema njemu ono veče kad sam pobegla iz vile Brant? On je ipak na sve moguće načine pokušao da mi pomogne i rekao mi je istinu...ali, šta mu je sad, čudan je....Da li je to uopšte on? – razmišljala je Mariela, nakon što je Andres prošao pored nje. Međutim, nije mogla da izdrži, a da ga ne zaustavi ne zapita šta mu se dešava.
-A, to si ti...Izvini, ne osećam se baš najbolje, a i tražim jednu osobu, ali beznadežno... - odgovorio joj je Andres.
-Da, vidi se da ti nije dobro, a i povređen si...Čula sam za nesreću, koju ste imali...
-Izvini, ali ne mogu sad da razgovaram, žurim....Hoću što pre da je nađem, siguran sam da živi ovde, u sirotinjskoj četvrti...
-Razumem...Tražiš Amandu? Ona je dobro, ne brini...ali nije više ovde, u bandi...
-Kako to? Otkud znaš da je dobro?
-Njena majka mi je rekla da joj je kćerka na bezbednom mestu i da je dobro, ali mi nije rekla gde je...Nemoj uzalud da je tražiš po ovim opasnim krajevima, možda se čak i ne nalazi u Meksiku...zbog svega što joj se desilo, nije ni čudo, ali uveravam te...Upoznala sam je i sigurna sam u njenu nevinost...Za sve te zločine odgovorna je žena robot, koju je stvorila naučnica Dolores Ranhel!
-Robot? Zar je moguće da je dotle došlo...Znao sam da to nije ona i da je Dolores umešana, prokletnica! Oduvek sam verovao Amandi...Onda, prijaviću policiji tu naučnicu, svi moraju da se uvere da je Amanda nedužna, kako bi ona mogla slobodno da se kreće gradom, da se vrati...Hvala što si mi sve ovo rekla...
-Ne! Bolje ne govori ništa policiji...Nemaš dokaze, niko ti neće verovati! Zaboravi na to...Naučnica je veoma opasna, a o robotu da i ne govorim!
-Moram da pronađem robota, policija mora da ga uhvati, tako će se uveriti...
-Nemoj ništa da preduzimaš! Policija je pokušala da je uhapsi, ali su to bili krvavi dani, dani stradanja, mnogo je vojske i policajaca izginulo, ne misliš valjda da bi ti mogao da je pobediš? Ne čini to, Amanda bi se složila sa mnom, da je ovde. Bolje bi bilo da se vratiš kući, a ja ću sa tobom. Odlučila sam da upoznam svoje roditelje..
-Drago mi je, konačno! U redu, poslušaću te, za sada neću ništa činiti, ali posavetovaću se sa tatom...odnosno, tvojim tatom...Idemo... – a zatim su stigli u vilu Alvarado i Andres je predstavio Alehandru i Esteli “njihovu kćerku”. Alehandro je bio oduševljen, a Estela je znala da to nije njena kćerka i da je morala da laže Alehandra, jer joj je Mikaela pretila. Nakon toga, Andres je otputovao u svoje rodno mesto, u svoju varoš, gde je i upoznao Amandu. Tamo se poptuno oporavio, ali nijedan trenutak nije prošao, a da nije mislio na nju.

Žena robot je stala ispred Amande, kako bi je zaštitila od četiri ogromna kera, koji su jurili ka njoj. Desilo se ono što Mikaela uopšte nije očekivala. Umesto da kerovi rastrgaju Amandu, žena robot je rastrgala njih. Prizor je bio užasan i stravičan. Kerovi su bili izujedani, od strane robota, a zatim rasečeni na delove. Žena robot je pobacala njihove delove tela na Mikaelu. Mikaela je pala u nesvest.
-Idemo odavde...Brzo...Ovo je užasno, povratiću! Bože moj...Tvoja usta i ruke, umrljane su krvlju...Izgledaš kao vampir! Aaaaaaaaaaaaaaaaa! – povikala je Amanda, a zatim je, preplašena, napustila dvorište vile Brant. Robot je potrčao za njom.

Mariela je ugovorila sastanak sa Pedrom, sinom Leona Brakamontesa. Iskoristila je to što mu se ona (živeći kao bogatašica) oduvek dopadala. Te večeri se sastala sa njim u vili Brakamontes. Saznala je da je Leon otputovao u Akapulko, zbog svog prljavog posla, a ostali članovi porodice nisu bili tu. Pedro joj je priredio veličanstven doček. Cela soba bila je posuta laticama ruža. Umesto sijalica, gorele su svećice. Mariela nije mogla da se suzdži i počela je da se smeje, čim je zakoračila u sobu. Pedro se iznenadio, ali se ona i dalje neprestano smejala.
-Ne razumem...Ismevaš me? Mariela, ne sviđa ti se sve ovo?
-Ahahahahahahahahahahahahahahahahaha.......
-Prestani, molim te! Prestani, kad ti kažem!
-Jao nije mi dobro! Ahahahahahahahaha – a zatim je počela da se valja po krevetu i da se trese od smeha. Pedro je sve više besneo.
-Dosta, kad kažem! Razočarala si me, suviše si vulgarna!
Mariela je jedva uspela da se umiri. Sva se zacrvenela....
-Glupačo...Kako nisi uspela da se suzdržiš?! Sve si upropastila....! – mislila je Mariela, ali se i dalje valjala od smeha.
Pedro je začuđeno gledao u nju, pomislio je da joj zaista nije dobro.
-Hoćeš da pozovem hitnu pomoć? Mariela, čuješ li me....Mariela! Ako joj pozli, ja ću biti kriv! Bolje da pozovem mog druga, lekara.....Njoj stvarno nije dobro.
-Ahahahahahahaahahaha... – Mariela nije mogla da prestane da se smeje. Oduvek je mrzela romantiku, kao i razmažene bogataše, poput Pedra Brakamontesa. Ismevala je njihov život i u sebi, sve više je priželjkivala da se vrati svojoj družini, pošto ona, iako je odrasla u bogatstvu, ne zna, ne može, niti će ikada moći da se ponaša kao dama. To definitivno nije za nju.
-Pozvao sam lekara, svakog momenta će da dođe... – uplašeno je govorio Pedro Marieli, koja je od ludila i silnog smeha počela da lupa o zidove.
-Ahahahahahahahahahahaha........Bože, smiri me.......ili ću zaista završiti na hitnoj.

Amanda i robot su zaustavili auto ispred vile Ramirez.
-Molim te, dvojnice...Nemoj da ubijaš više ljude, pa čak ni Hosefinove telohranitelje...Smislićemo neki drugi način da uđemo unutra, ali ubistava je dosta! – objašnjavala je Amanda robotu koji ju je mazio po kosi i nije skidao pogled sa nje.

KRAJ 46. EPIZODE

Quote :

Deda tvoj će ti biti zahvalan! Ti si propala žena, napuštena, usedelica...Nemaš nikog osim ovih prljavih kerova

Quote :

Nećeš me izludeti! – vrištala je Mikaela – ali znam kako ću da te oteram pravo u pakao! – a zatim je prišla svojim kerovima i odvezala ih je.
-Na vas je red, dragi moji! Odbranite me od ovoga monstruma!

Quote :

Ahahahahahahahahahahaha........Bože, smiri me.......ili ću zaista završiti na hitnoj.

haha i ja to kažem sebi ::

Prelepa epka, smejala sam se kao nikad do sad Mikaeli, Marieli i Amandi! Odlične su!

Quote :

Molim te, dvojnice...Nemoj da ubijaš više ljude, pa čak ni Hosefinove telohranitelje...Smislićemo neki drugi način da uđemo unutra, ali ubistava je dosta! – objašnjavala je Amanda robotu koji ju je mazio po kosi i nije skidao pogled sa nje.

Mislim da će nešto pokušati da urade Hosefinu... Videćemo...

Meni je ovo najzesce u celoj epki:

Quote :

objašnjavala je Amanda robotu koji ju je mazio po kosi i nije skidao pogled sa nje.

Kako robot "kulira" Amandu, mazi je po kosi i gleda u nju, ni ne slusa je dok objasnjava. hehe

47. EPIZODA

Mariela je jedva prestala da se smeje. Pedro ju je sve vreme posmatrao razočarano.
Mariela mu je prišla i stavila mu ruke oko vrata. Međutim, on ju je besno odgurnuo.
-Pedro, izvini....ahahahah...Oprosti, molim te....Ne znaš koliko mi je žao...
-Umukni! Idi odavde..Ne treba mi prostakuša poput tebe! Gubi se!
-Pedro, dragi, ne bi se ti usudio da me izbaciš...Ovakvu premiju nigde nećeš naći... – a zatim je počela da se skida.
Pedro je zadivljeno posmatrao Marielu, ali je i dalje bio ljut i trudio se to da pokaže. Međutim, nije mogao da izdrži da glumi odbojnost prema njoj, prišao joj je i strasno je počeo da je ljubi.
-Rekla sam ti...Nas dvoje smo rođeni jedno za drugo...Izvini što sam se onako smejala, to je zato što mi niko do sada nije priredio tako nešto, ja sam oduševljena i zaprepašćena, nisam mogla da verujem...Još jednom te molim da mi oprostiš...
-Ne brini, ljubavi, u pravu si....Ti si posebna, drugačija od ostalih, tvoja narav me izluđuje, tvoji pokreti, glas, pogled, telo.... – a zatim je počeo da ljubi njeno golo telo. Između njih rodila se neopisiva strast. Mariela to nije očekivala, ali nije mogla da ne odoli. Iako je rešila da zavede Pedra, s namerom da pokopa njegovog oca, prepustila se ovom nezaboravnom užitku. Njihova tela bila su vrela, usijana od dodira i poljubaca, a mirišljava od latica ruža...Međutim, sve se nažalost prekinulo, kada se čula sirena hitne pomoći.

Žena robot je pozvonila na vrata Hosefinove vile. Kada su se telohranitelji pojavili, sakrila se i odjednom ih je obojicu napala. Oba telohranitelja, za nekoliko sekundi su ležala na zemlji, bez svesti.
-Sigurno ih ima još...Budi oprezna! – tiho je rekla Amanda robotu, a zatim su zajedno ušle u veliko dvorište. Kretale su se polako, kako ih ne bi primetili i podigli uzbunu. Odjednom, počelo je da grmi i da pada kiša. Žena robot je iskoristila taj trenutak i sa leđa je napala debele telohranitelje, koji su se uspaničili zbog nevremena. Bili su veoma debeli, ali to robotu nije predstavljalo veliki problem. Postavio im je zamku i sva četvorica su se survala niz stepenice. Amanda i žena robot ušle su u vilu Ramirez. Hosefino se vratio sa terase, u spavaću sobu, besan što mu je vetar odneo lulu. Heorhina je izlazila iz trpezarije, u momentu kada su se Amanda i robot pojavili.
-Kćeri.....! Šta je ovo? Koja od vas je moja kćerka?! – začuđeno je upitala Herohina, plašeći se da će Hosefino naići svakog trenutka.
-Smiri se, mama...Ja sam, biće sve u redu, ne brini se... – rekla je Amanda Heorhini a zatim ju je zagrlila.
-Ne razumem, šta radiš zajedno sa ovom monstrumom i to ovde, u Hosefinovoj vili?!
-Isto što i ti, došla sam da se osvetim....da ga preplašim i dvojnica će mi u tome pomoći!
-Ti si luda, ne znaš šta govoriš! Idi odavde, brzo! – govorila joj je Heorhina, ali se odjednom začuo Hosefinov glas.
-Ljubavi, gde si to ti? S kim se svađaš? – govorio je Hosefino idući ka hodniku u kojem se nalazila Herohina.
Heorhina se preplašila i okrenula se ka stepenicama, gde je trebao da se pojavi Hoseifino. Tada joj je, sa leđa, prišla žena robot i stavila joj parče vate na usta. Čvrsto joj je držala glavu. Heorhina se opirala, ali nije mogla protiv robota. Ubrzo se sručila na pod.
-Šta si to uradila, glupačo?!!! To mi je majka...Aaaaaaaaaaa!! – Amanda se proderala i Hosefino je pojurio ka hodniku.
Žena robot je pobesnela što se Amanda proderala i svom snagom ju je ošamarila.
-Kako se usuđuješ?!! Plastičarko!! – odgovorila joj je Amanda, a zatim je počela da joj čupa kosu. Međutim, svađa se prekinula kada se pojavio Hosefino i ugledao ih obe.
-Šta je ovo?!! Opet vi?! Gde su moji ljudi...Šta ste uradili sa vašom majkom, monstrumi?! – derao se Hosefino primetivši Heorhinu kako leži na podu – Znao sam da postoji dve “Amande”, još od one noći u klubu...Jedna od vas je pokušala da me ubije!!! Zažalićete obe zbog ovoga!! – a zatim je izvadio pištolj i počeo da puca u Amandu, međutim, žena robot je stala ispred nje i primila je nekoliko metaka. Međutim, to je nije sprečilo da skoči na Hosefina i udari ga, svom snagom. Amanda je čučnula pored Heorhine i podigla je vatu, koja je bila na podu. Ubrzo je shvatila da je reč o supstanciji za usapavljivanje, koja se nalazila u Mariovim kolima.
-Nisam trebala tako da reagujem...i tako da postupam sa njom, ipak mi je prijatelj! – razmišljala je u sebi Amanda, a zatim je zapanjeno posmatrala kako žena robot bije Hosefina.
Hosefino se branio svom svojom snagom, ali je još bio povređen od prošlog napada, tako da mu nije baš išlo najbolje. Žena robot ga je naterala da sedi i zabila mu je glavu u poslužavnik, na kojem su se nalazila razna pića. Hosefino je počeo da vrišti od bolova, pošto mu je savijala ruke, a potom mu je u usta gurnula vrh flaše, u kojoj se nalazilo vino. Na taj način, Hosefino je prestao da vrišti. Počeo je da se davi.
-Dosta je, rekla sam ti da ne ubijaš više! Prekini, molim te....!! – vikala je Amanda pokušavajući da spreči robota da počini još jedno monstruozno delo. Međutim, robot nije obraćao pažnju na nju i nastavio je da uživa u Hosefinovim mukama.
-Ja ću biti kriva ako ga ubiješ, nemoj to raditi molim te! Izvadi tu flašu....Prekiniiiiiiiiiiii!!! – povikala je Amanda, a zatim je robot izvadio vrh flaše iz Hosefinovih usta. Hosefino je nakon toga nekoliko puta povraćao, a ubrzo je izgubio svest. Amanda je uhvatila robota za ruku i zajedno su napustili vilu. Nevreme se malo stišalo.

Pedro je strasno ljubio i dodirivao Marielu, kada je ona odjednom začula sirene hitne pomoći. Pokušala je da ga odgurne od sebe, ali on se nije obazirao i nije prekidao.
-Pedro, Pedro, Pedro, Pedro, molim te....Pedro, sačekaj, stani bre!!!! – Mariela je pokušavala da ga urazumi, ali on ju je i dalje strasno ljubio.
-Pedro, čuješ li to, prekini sad, neki drugi put ćemo! Pedrooooooooo!
-Šta je bre, kog đavola?! Ne možeš mi tražiti da prekinem, pogotovo ne sada! – besno joj je rekao Pedro, nastavljajući da je dodiruje.
-Pedro, jel si gluv, zar ne čuješ?! Pedro, prekini.....i meni je lepo, ali... – Pedro ju je u tom trenutku poljubio i ona je prestala da govori. Odjednom su ljudi, iz ekipe hitne pomoći, otvorili vrata od sobe i zatekli ih u nezgodnom položaju.
-Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!! – povikala je Mariela, ali Pedro je nastavio da je miluje. Ljudi iz ekipe su bili zaprepašćeni....
-Trebali ste pozvati policiju, a ne nas!!! Šta se dešava ovde, prekinite i objasnite nam! – povikao je jedan od članova ekipe.
Tek tada je Pedro prekinuo da ljubi Marielino telo i okrenuo se ka ljudima.
-Šta je ovo bre, kakav je ovo bezobrazluk?! – upitao ih je Pedro.
-To mi vas pitamo mladiću?!!!!
-Gubite se...!!! Kako se usuđujete da nas prekinete u ovom trenutku?!! Napolje!!
-Vi ste nas pozvali, zar ne?!!!! Rekli ste da je hitno, da jedna devojka ima napad panike...!
-Šta? Ja to nisam rekao....Osim, ako... – a zatim se setio da je pozvao svog prijatelja, doktora.
-Džoni, on je kriv za ovo! Njega sam pozvao, a on je verovatno pozvao vas!
-Ne znamo mi ko je zvao, bio je muški glas i dao nam je ovu adresu! Ako je sve u redu, odlazimo, Bože moj, toliko ima nesreća i hitnih slučajeva a mi ovde gledamo ovaj bezobrazluk! Idemo! – rekao je stariji čovek ostalim momcima i napustili su vilu.
-Prokletnik! Džoni je pozvao hitnu pomoć, ko zna zašto nije mogao da dođe, pa kao, da me ne uvredi...Idiot! Nastavljamo.... – ljuto je rekao Pedro Marieli.
-Ne mogu više, dosta je! Zaista ne želim, drugi put! Dosta mi je ovakvog života! – povikala je Mariela i počela je da se oblači.

KRAJ 47. EPIZODE