Zanima me vaše mišljenje. Da li da počnem da pišem?

Piši.
Baš me zanima ova Pepeljuga a Esther će izgleda biti "dobra vila"

STAKLENE CIPELICE
1x01 - Sopstvena služavka

Iako su nekoliko sati ranije najavi da će dan koji sledi biti vedar i sunčan, nije bilo tako. Jutro je bilo mračno i maglovito, kao da još uvek nije ni svanulo. Cele noći kiša je pljuštala bez prestanka. Za ovo doba godine vreme je, zaista, bilo nezadovoljavajuće. Ljudi sa kiselin izrazom lica, kao da su jeli limun, krenuli su svojim svakodnevnim obavezama. Neraspoloženje je vladalo u celom gradu. Nebo je bilo crveno i otvoreno, kao da je čekalo da se još jedan život i ugasi i pridruži njemu.
U kući porodice Martinez, Simon se budi pored svoje žene Tereze.
Tereza: Vreme je... baš odvratno. Toliko o vremenskoj prognozi. Uvek pogreše.
Simon: Znaš kako idu te stvari, draga. Vreme jeste glupo, ali obaveze zovu.
Tereza: Zar ne možeš ostati još malo pored mene? Hladno mi je, dođi da me zagrliš i ugreješ.
Simon (ustaje iz kreveta i kreće da se oblači): Ne mogu, ljubavi. Kao što sam već rekao, obaveze zovu.

Simon zatvara vrata svoje sobe, izlazi iz kuće i ulazi u svoju radionicu.
Simon (pokušava otključati vrata): Prokletstvo, šta se događa...
Vrata se sama otvaraju.
Simon: Ćerko, šta tražiš ovde?
Adrijana: Došla sam da te pitam treba li ti pomoć.
Simon: Ne smeš biti sada ovde. Rekao sam ti milion puta da ne volim da se ovde muvaš. Previše je opasno. Zašto se ne vratiš u krevet?
Adrijana (sa namrštenim izazom lica): Ne mogu. Cele noći oka nisam sklopila. Ovo je vreme tako loše utiče na mene.
Simon: Ovo vreme loše utiče na sve nas, dušo. Pogledaj samo nebo.
Adrijana: Nikada nije bilo ovakvo. Iskreno, uliva mi strah.
Simon: Kada ti počinu časovi?
Adrijana: Tek za dva sata. (primećuje da Simon nešto skriva) Šta radiš to, tata? Skrivaš nešto od mene?
Simon (uplašeno): Ne, ćerko. Zašto misliš da nešto skrivam od tebe?
Adrijana: Tako mi izgledaš. I nervozan si. Šta je to iza tebe?
Simon: Uskoro ćeš saznati.
Adrijana: Ma daj, nemoj mi reći da spremaš neko iznenađenje. Nisam više klinka, tata.
Simon: Rekao sam ti da ćeš uskoro...
Simona prekida Adrijanina zvonjava telefona.
Adrijana (vadi telefon iz džepa): Izvini, tata. Moram se javiti. Migel je. (izlazi iz radionice) Migele?
Migel (zadihano): Adrijana, molim te... Možeš li dođi do mene kolima? Mojoj majci je pozlilo, ne znam kako da je odvedem u bolnicu.
Adrijana: Šta... šta? Ne brini, odmah dolazim. (prekida vezu) Znala sam da ovaj dan neće doneti ništa dobro. (odlazi).

U susednoj kući vlada napeta situacija. Ester se svađa sa svojim partnerom Simonom.
Simon (besan): Apsolutno si beskorisna! Zar ništa ne umeš da uradiš kako treba?
Ester: Oprosti mi, darling. Nisam znala da ne voliš pohovane tikvice.
Simon: Nisi znala? Dve godine živimo zajedno a ti ne znaš koje je moje omiljeno jelo.
Ester: Izvini, dušo. Zaboravila sam da najviše voliš sushi, ali nemam ih trenutno.
Simon: Zašto ih ne nabaviš?
Ester: Molim te, nemoj vikati na mene. Pokušaću da uradim sve što je u mojim moćima. Večeras ćeš imati sushi kao večera, obećavam ti. Samo se nemoj ljutiti, baby.
Simon: Nadam se da je tako. Zašto nisi kao Tereza? Ona uvek ugađa svome mužu.
Ester (besna): Kao Tereza?
Simon: Jeste! Kao Tereza, ona je tako savršena...
Ester (viče): Odmah možeš spakovati kofere i otići iz moje kuće.
Simon (zbunjeno): Ali, draga... Nemoj tako.
Ester: Mislion puta sam ti rekla da me ne upoređuješ sa tom ženturačom. Sve mogu podneti, ali ne želim da se njeno ime spominje u ovoj kući. Jasno?
Simon: Ne brini, lepotice.
Ester: Pitala sam da li je jasno?
Simon (prenemaže se): Naravno da jeste. Nemoj se ljutiti samo. Ne volim da te vidim takvu. (ljubi je) Idem sada .
Ester: Ideš? Opet? Gde ćeš sada? (tepa mu) Zašto ne ostaneš još malo?
Simon: Rekao sam ti da ne mogu. Dobro znaš da imam posla oko prodaje automobila. Ali, obećavam da ću se danas vratiti ranije.
Simon ponovo ljubi Ester i odlazi ostavljajući je tužnu i namrštenu.

Adrijana i Migel stižu u bolnici Santa Marte.
Migel (uplašeno): Molim vas, ne znam šta joj se dogodilo, samo je iznenada pala...
Doktor: Ne brinite. Ostanite za sada ovde. Mi ćemo je odvesti. Ne možete dalje.
Migel: Ali, molim vas. Ona je moja majka. Želim da krenem sa vama.
Doktor: Žao mi je, ali ne možete dalje. (odlazi)
Migel: Aj Adrijana, pogledaj molim te. Ne mogu verovati da mi nisu dozvolili da budem pored majke.
Adrijana: Smiri se, Migele. Sigurna sam će sve biti u redu. Doktor će uskoro doći i javiti nam šta se događa. Ne brini.
Migel: Ne znam šta joj se moglo dogoditi, kada smo ustali sve je bilo u redu.
Adrijana: Tvoja majka je srčani bolesnik, Migele. Sigurno, ova nagla promena vremena utiče na njeno zdravlje.
Migel: Nadajmo se da je tako.

Simon ulazi u svoju garažu. Pored auta zatiče Terezu.
Tereza (besna): Već pola sata te čekam. Gde si do sada?
Simon (sa uzdahom): Izvini, draga. Opet je problem pravila Ester.
Tereza: Ahh... ta ludača. Ne razumem kako možeš da je podneseš. Izluđuje me svakog dana sve više i više.
Simon: Znaš da moram da je trpim. Daje mi novac i... (smeška se) da nije bilo nje ti i ja se ne bi ni poznavali.
Tereza (uzdiše): Bebice...
Tereza skače sa Simona, obara na šoferšajbnu i kreće da ga ljubi.

U bolnici Santa Marte, bolničarka (Barbara) prilazi Migelu i Adrijani.
Barbara: Vi ste porodica Isabele Arojo?
Migel: Ja sam njen sin. Kako je moja majka?
Barbara: Uradili su joj neke rezultate.
Migel: I?
Barbara: Nisam zadužena da vam kažem te informacije. Moraćete da sačekate doktora.
Migel: Molim? A gde je doktor?
Barbara: Na pauzi je. Reći će vam stanje vaše majke za pola sata, kada mu se završi pauza.
Adrijana: Ne možemo čekati toliko. Sestro, molim vas, morate nam reći ako znate nešto.
Barbara: Rekla sam vam, ne mogu. To je posao doktora.
Adrijana (besno): Izvinite, a zašto ste dolazili uopšte? Samo da nas držite u neizvesnoti.
Barbara (začuđeno): Molim? Kako možete...
Adrijana: Molim vas... medicinske sestre... sve ste iste...
Barbara: Ne znam šta ste hteli time da kažete.
Adrijana: Htela sam...
Migele: Adrijana, molim te, smiri se. (okreće se prema Barbari) Izvinite, molim vas. Možete ići, sačekaćemo doktora.
Barbara besno odlazi.
Migel: Šta je sa tobom?
Adrijana: Nema prava da se tako ponaša.
Migel: Smiri se, molim te. Rekla je da sačekamo doktora i to ćemo i uraditi.

Simon i Tereza su u hotelskoj sobi. Vode ljubav.
Simon (sa uzdahom): Zašto ti nisi žena pored koje se budim svakog jutra?
Tereza: Zašto ti nisi muškarac pored kojeg se budim svakog jutra?
Simon: Otarasićemo se mi jednog dana matorih. Veruj mi.
Tereza: Naravno da hoćemo. Ja ne mogu više da podnesem Simona, ne mogu. Celog dana je zatvoren u onoj glupavoj radionici, retko kada ga i viđam, uopšte mi ne posvećuje pažnju.
Simon (ljubi je): Zato imaš mene da ti posvećujem pažnju. Ja sam rođen na ovom svetu samo za tebe, samo da bih služio tebi. (ponovo je ljubi)

Simon je u svojoj radionici. Razgovara sam sa sobom.
Simon: Gotovo je, ćerko. Kada budeš videla poklon koji sam ti napravio, oduševićeš se.
Simon se okreće, ali udara policu sa koje alati padaju pravo na njega. Kako bi pokušao da se spasi Simon se drži za ormar koji takođe, počinje da se klima i pada na njega.
Simon (viče): Pomoooć!

Amanda je u svojoj sobi. Probudio je vrisak očuha.
Amanda (pospana): Šta se sada događa?
Amanda ponovo čuje Simonov vrisak, ustaje, izlazi iz kuće i trči ka radionici.
Amanda (zadihana otvara radionicu): Simone, Simone...

Simon i Tereza su i dalje u krevetu hotelske sobe. Terezi zvoni telefon.
Simon (uzima njen telefon): Tvoja ćerka je... Nećeš se valjda javiti sada?
Tereza: Daj mi! Naravno da hoću. Amanda me zove samo kada je u pitanju nešto hitno. (javlja se) Halo? Molim? Uspori Amanda... ništa ne razumem. (zabrinuo) Odmah dolazim!
Tereza ustaje i kreveta i počinje da se oblači. Simon prevrće očima.

Amanda plače ispred radionice. Nailazi Ester.
Ester: Šta se dogodilo ovde? Čula sam Simonov vrisak.
Amanda (plače): Mrtav je, pogledaj ga, Ester. Mrtav je. Simon je poginuo radeći.
Dolaze Tereza i Simon.
Tereza: Šta se dogodilo Simonu? Simone... (ulazi u radionicu)
Ester (zbunjeno): Šta... šta vas dvoje tražite zajedno?
Simon: Objasniću ti kasnije, ljubavi. Moramo sada...
Tereza plačući izlazi iz radionice.
Tereza: Mrtav je, moj suprug je mrtav.

U bolnici, doktor prilazi Migelu i Adrijani.
Migel: Doktore, kako je moja majka?
Doktor: Dobro je. Ova nagla promena vremena je loše uticala na nju. Prepisaću joj neke lekove.
Migel: Hvala ti Bože. Kada može izaći iz bolnice?
Doktor: Još danas. Želite li joj pomoći da se spakuje?
Migel: Naravno. Adrijana, hoćeš li nas sačekati da nas vratiš?
Adrijana: Kakvo je pitanje? Narav...
Adrijanu prekida zvonjava telefona. Uzima ga iz džepa.
Adrijana (uzdiše): Kaži, Amanda.
Amanda: Adrijana, dođi odmah kući! Tvom ocu se dogodilo nešto neverovatno.
Adrijana (uplašeno): Šta se događa?
Amanda: Mislim da je mrtav.

Nekoliko dana kasnije. U toku je Simonova sahrana. Adrijana grli njegov mrtvački sanduk i plače.
Adrijana (govori u sebi): Zašto si me ostavio, tata? Zašto si me ostavio sa ovim beštijama. Zašto?
Tereza (prilazi Amandi): Hajdemo, dušo. Oprostili smo se od tvog oca.

Nekoliko sati kasnije. Adrijana je u svojoj sobi. Plače. Ulazi Tereza.
Tereza: Smiri se, draga. Život ide dalje.
Adrijana (plače): Kako ću sada bez oca, kako? Ostala sam potpuno sama.
Tereza (licemerno): Nisi sama, dušo. Imaš mene i svoju sestru. Nikada nemoj da sumnjaš u to.
Adrijana: Moj otac ne bi voleo da me vidi kako patim. Moram ići dalje. Odmah sutra ću krenuti sa svojim obavezama. Njegova jedina želja je bila da završim fakultet, tako će i biti.
Tereza: Žao mi je, draga, ali ipak neće biti tako. Moraš napustiti fakultet.
Adrijana (začuđeno): Molim? Zašto?
Tereza: Tvoj otac mi je ostavio mnogo dugova. Nemam novca da te školujem i izdržavam.
Adrijana: Šta hoćeš time da kažeš? Imam i ja svoj novac. Imam ja svoje kartice.
Tereza: Nažalost, više nije tako. Pošto je Simonova smrt bila iznenadna, nije bilo nikakvog testamenta. Tako da sve što je on imao sada pripada meni.
Adrijana: Šta si htela da kažeš time? Kako me ne možeš izdržavati?
Tereza: Rekla sam ti već. Nemam novca da te i dalje luksuziram. Morala sam poplaćati dugove.
Adrijana: Hoćeš reći da me izbacuješ na ulicu?
Tereza: Posao služavke ti je uvek dobrodošao.
Adrijana: Tereza, kako... kako možeš da govoriš tako nešto? Šta je sa tobom?
Amanda (smeškajući se ulazi u sobu): Još uvek si tu?
Adrijana: Molim?
Amanda: Rekla sam da od sada želim ovu sobu. Veća je i izgleda udobnije.
Adrijana (skroz zbunjena): Ne... Ne razumem...
Tereza: Spakuj svoje stvari, dušo. Soba na tavanu ti je spremna.
Amanda (kezi se): I molim te, imaš 15 minuta da skuvaš čaj i doneseš mi ga tačno ovde - u mojoj novoj sobi.

Kraj 1. epizode...

STAKLENE CIPELICE
1x02 - Pozivnice

Istog jutra na drugom kraju grada.
Eduardo Santana se budi u svom krevetu. Ruku stavlja na drugu stranu kreveta ne bi li zagrlio svoju suprugu Palomu, ali u trenutku shvata da je nema.
Eduardo (viče): Paloma, ljubavi! Gde si?
Paloma (izlazi iz kupatila): Ovde sam. Šta se događa? Zašto vičeš?
Eduardo (smeška se): Otvorio sam oči a tebe nije bilo. Znaš da ne volim to.
Paloma: Prestani, molim te. Kako ti se čini ideja u o koj smo sinoć razgovarali.
Eduardo: Ne znam. Ne izgleda mi baš najbolje. Mislim da bi trebalo ostaviti Enerikea na miru. Neka sam vodi svoj život.
Paloma: Ne slažem se sa tobom. Vidiš da već godinama nema devojku. Mislim da je proslava savršena ideja da se taj problem reši.
Eduardo: U redu. Ako ti tako želiš. Mada, siguran sam da se ni on neće složiti.
Paloma: On neće ni znati.
Eduardo (zbunjeno): Pa... Ne možeš to sakriti od njega.
Paloma: Eduardo, pobogu. Nisam ni mislila. Saznaće kada bude došlo vreme za to.
Eduardo. Obavestiću moje ljude u fabrici. Sve prijatelje koje imaju slobodne ćerke. Siguran sam da će biti oduševljene.
Paloma: Ne želim da se naš sin oženi nekom koja će se uvaliti ovde samo zbog novca. Bože dragi, zar je danas toliko teško pronaći pravu ljubav?
Eduardo: Ne misliš valjda da će se neka devojka zaista zaljubiti u njega?
Paloma (besno): Opet ti o tome. Zar ne možeš prestati već jednom? Šta hvali našem mlađem sinu.
Eduardo: On nema ni "m" od muškarca, Paloma. Radi u fabrici, posmatram ga svakodnevno. Da vidiš samo kako obavlja svoje dužnosti.
Paloma: Ne želim više razgovarati o tome. Zašto ne ustaneš već jednom? Stići ćeš kasno u fabrici.
Eduardo (mrzovoljno): Nemam želju. Pogledaj kakvo je vreme. Izgleda da ovaj dan neće ni svanuti.

U dnevnoj sobi porodice Santana. Barbara mrzovoljno skakuće po podu. Nailazi Rafael.
Barbara (besno): Gde se smucaš, Rafaele? Gde si proveo noć?
Rafael (pijan): Šta tebe briga šta ja radim? Prekini da se mešaš u moj život i pobrini se za svoj. I zašto još uvek nisi otišla na posao?
Barbara: Čekala sam tebe cele noći. Znaš da ne volim kada te dugo nema. Ko zna šta radiš kada nisi kod kuće.
Eduardo silazi niz stepenice u ulazi u dnevni boravak.
Eduardo: Rafaele, gde si bio cele noći?
Rafael (uzdiše): Još samo si mi ti hvalio. Poslednja si osoba kojoj bih polagao svoje račune.
Eduardo (gura Rafaela): Dok si pod mojim krovom, ja sam ti gazda! Muka mi je više od tebe! Zar misliš da je u redu da te celog života izdržavam?
Barbara: Prekinite, molim vas. Eduardo, hajdemo. Odvezi me, molim te, do bolnice. (izlazi i govori Rafaelu) Razgovaraćemo večeras.

Eduardo i Barbara ulaze u auto.
Barbara (besno): Muka mi je više od tvoga sina. Ponaša se prema meni kao prema životinji. Ne mogu više to da podnesem. Bude li tako nastavio otkazaću venčanje, kunem ti se.
Eduardo: Sigurna si da želiš to? Mislio sam da ti je lepo od kada si se ugnjezdila u moju porodicu.
Barbara: Eduardo, molim te. Prekini. Nisam raspoložena za šale.
Eduardo: Zar stvarno misliš da sam idiot, Barbara? Iz aviona se vidi da ne osećaš ništa prema Rafaelu.
Barbara: Bio si malopre veoma grub prema njemu. Ponekad se pitam da li uopšte osećaš nešto prema svojim sinovima.
Eduardo (smeje se): Skrećeš sa teme, Barbarita. Zašto ne priznaš da ti moj sin ne pruža ono što zaslužuješ?
Barbara: Stani, Eduardo. Zamalo da pređeš bolnicu.
Barbara otvara vrata auta i izlazi.
Eduardo (zadržava je): Zar ćeš otići bez poljubca?
Barbara ljubi Eduarda.
Eduardo: Znaj da ćeš sa mnom imati sve što žena poput tebe zaslužuje.
Barbara izlazi iz auta i ostavlja Eduarda koji se smeška.

Fabrika banani. Enerike sa svojim prijateljem Marijom pakuje banane.
Enerike: Nemoj zaboraviti adresu. Ne želimo da se moj otac naljuti kao prošlog puta.
Mario: Koju adresu? Ništa mi nije rečeno.
Enerike. Za restoran, čoveče. Sam znaš koliko ljudi svakodnevno jedu banana-split koji prave naši ljudi.
Mario (uzdiše): Baš bi mi sad jedan prijao. Onako sa prelivom od čokolade.
Enerike: I meni, takođe. Ovaj dan je užasan. Pogledaj samo kako je mračno i tmurno.
Eduardo ulazi i prekida njhov razgovor.
Eduardo: Jeste li završili?
Mario: Ostalo nam je još malo, g. Eduardo.
Enerike: Još samo nekoliko paketa, tata.
Eduardo (uzdiše): Koliko vidim ništa ne vredi što sam stigao kasnije. Nikada ništa ne možete uraditi na vreme.
Enerike: Opusti se, tata. Uskoro smo gotovi. Zar ne shvataš da ovo vreme loše utiče na sve.
Eduardo izlazi kolutajući očima.

Bolnica Santa Marte. Barbara besna ulazi u ordinaciju.
Barbara: Šta ona misli? Ko je ona da tako razgovara sa mnom?
David: Šta je bilo, sestro?
Barbara: Dr. Davide, neka devojka... Napala me je.
David: Zašto? Šta si uradila?
Barbara: Doktore, molim vas. Rekla sam joj da sačeka pola sata dok vam se pauza ne završi i tako sazna rezultate.
David: I ona se bunila zbog toga?
Barbara: Upravo tako. Muka mi je više pacijenata.
David (prilazi Barbari): Smiri se, sestro. Oni su takvi. Hajde da iskoristimo ovih pola sata pauze što imam.
David počinje da ljubi Barbaru.
Barbara (opire se): Vrata... zaključajte vrata...

Kuća porodice Santana. Paloma sa služavkom Danijelom piše pozivnice za proslavu.
Paloma: Nadam se da će sve biti kako treba. (srećna) Toliko sam uzbuđena.
Danijela: Gđo Paloma, da li ste sigurno da vaš sin želi ovo? Meni se čini kao da se Enerikeu ova ideja neće dopasti.
Paloma: Ista si kao i moj muž. Gledajte malo sa vedrije strane. Možda moj sin zaista sretne neku dobru devojku i zaljubi se u nju.
Danijela: Nadamo da će biti tako, gospođo. Kada ćete poslati pozivnice?
Paloma: Moj muž radi na tome. Samo da ih mi dovršimo i još sutra bi svaka trebala otići na svoju adresu.
Danijela: Vaš sin je, zaista, dobra osoba, gospođo. Ubeđena sam će svaka žena pored Enerikea biti srećna.
Paloma: Sigurna sam i ja u to, Danijela. Nadam se će mi uskoro i podariti unuke. Ne želim da odem a da ne postanem baka.
Danijela: Možda vam vaš drugi sin može uskoro ostvari želju.
Paloma: Digla sam ruke od Rafaela. On nikada neće biti normalna osoba. Sigurna sam da neće ni ostati sa Barbarom, ne znam zašto se vuku i dalje. Žao mi je što ću ovo reći, ali... (tužno) Moj stariji sin je propalica.
Rafael besno upada u kuhinju.
Rafael (besno): Zar je toliko vremena trebalo da mi to kažeš, majko?
Paloma: Rafaele, sine...
Rafael (plače): Zašto ne priznaš već jednom da više voliš mog mlađeg brata. Enerike ovo - Enerike ono... Muka mi je više od vas!
Paloma ustaje sa stolice i kreće da mazi Rafaela.
Paloma: Sine, idi istuširaj se. Molim te...
Eduardo (viče): Muka mi je više od vas! (odlazi).
Paloma (plače): Vidiš li ovo, Danijela? Čemu ovakav život?

Fabrika babani. Enerike sa paketima u ruci ulazi u kancelariji svoga oca.
Eduardo: Jeste li završili?
Enerike: Da. Gde sa ostavim ovo?
Eduardo. Ostavi ih na ovom stolu (pokazuje). Uzmi ove nalepnice sa adresama i zalepi ih na svakoj kutiji.
Enerike polako spušta pakete. Poslednji mu se otima iz ruke i pada na pod te sve banane ispadaju.
Eduardo (mršti se i uzdiše): Ko li te je stvorio na ovom svetu?

Veče je. Barbara ulazi u kući Santana. Na ulazu zatiče uplakanu Palomu.
Barbara (zabrinuto): Paloma, šta ti je?
Paloma: Ostavi me, molim te.
Barbara: Možda mogu nekako pomoći.
Paloma: Obuzdaj malo budućeg muža. Promeni ga, Barbara. Ako ovako nastavi uskoro ćemo ga izgubiti.
Barbara se penje na sprat. Ulazi u svojoj spavaćoj sobi. Zatiče Rafaela kako leži i plače.
Barbara (prilazi mu): Ljubavi, šta se događa?
Rafael: Molim te, ostavi me. Želim biti sam.
Barbara: Ne mogu te ostaviti. Ovo je, takođe i moja soba.
Rafael: Ne mogu više ovako, Barbara. Ne mogu.
Barbara (mazi ga): Šta se dogodilo, dušo? Imao si ponovo raspravu sa majkom?
Rafael: Logično je da uopše ne mari za mene. Uvek je bila više vezena sa moga brata.
Barbara: Dobro znaš da nije tako, Rafaele. Sigurna sam da tvoja majka jednako voli Enerike i tebe.
Rafael (odlučno): Možda je u pravu. Možda ja nikada neću biti niko i ništa.
Barbara: Ne govori to. Uvek ćeš imati mene.
Rafael: Idi, Barbara. Ostavi me. Nisam ja za tebe. Zaslužuješ ti nešto mnogo bolje.

Enerike ulazi u kuću. U hodniku i dnevnoj sobi ne zatiče nikoga. Ulazi u kuhinji i na stolu pronalazi mnogo koverti. Uzima jednu i počinje da čita.
"BIĆE NAM VEOMA DRAGO DA NAM SE PRIDRUŽITE U PETAK NA VEČERI. DOBRODOŠLI STE U NAŠOJ KUĆI. NAŠ SIN ĆE SIGRUNO BITI VEOMA SREĆAN KADA UGLEDA VAŠE ĆERKE. PUNO POZDARVA OD PORODICE SANTANA, A POGOTOVO OD ENERIKEA."
Enerike besan uzima jedan koverat i trčući ulazi u sobu svoje majke.
Paloma: Enerike, sine, stigao si. Kako je bilo danas?
Enerike (besan joj pokazuje papir): Šta ovo treba da znači, mama?
Paloma ga gleda i ništa ne govori.
Enerike: Očekujem objašnjenje.

Kraj 2. epizode...

---------

U OVOJ EPIZODI:
Jose Ron - Enerique Santana (Eduardov i Palomin sin)
Eduardo Orozco - Rafael Santana (Enerikeov stariji brat, Barbarin verenik)
Elluz Peraza - Paloma Santana (Eduardova žena, Rafaelova i Enerikevoa majka)
Tony Dalton - Eduardo Santana (Palomin muž, Rafaelov i Enerikeov otac)
Christina Dieckmann - Barbara Duran (Rafaelova verenica, Eduardova ljubavnica)
Carla Hernandez - Daniela Reverte (služavka porodice Santana)
-
David (doktor, Barbarin ljubavnik)

Dva lika slučajno imaju ista imena.

Jose Guillermo Cortines... Simon Silva
Simon... Adrijanin otac

Kako ne bi menjao sve, od sada ću nagovestiti o kom liku se radi. Mada, drugi se neće pominjati toliko.

Jedan je i onako umro. Za sad je ok.