Ja citam
U pocetku sam mislila da je Elizabet jer mi je nekako poremecena ali sada mislim da je to 100 % neka lujka koja je u dosluhu sa Kristinom i njenom majkom i da se one bave tim natprirodnim stvarim i kaznjavaju ljude koji cine lose stvari  

maite es mi princesa wrote:

ali sada mislim da je to 100 % neka lujka koja je u dosluhu sa Kristinom i njenom majkom i da se one bave tim natprirodnim stvarim i kaznjavaju ljude koji cine lose stvari  

Slazem se. Mozda je sve to usvari legenda,da se to pre 100 godina,na primer,nije dogadjalo. Posto je legenda,pretpostavljam da je to veoma staro. I mozda je Kristininu majku prevario Kristinin otac i ona ga ubila i od tada postaje sumska udovica(koja ustavi ne postoji) i kaznjava ljude koji varaju.
Ne umem lepo da objasnim,ali valjda shvatate.

Lepo razmišljate, a da li ste u pravu videćete tek na kraju.  Nova epizoda najverovatnije sutra uveče.

Antonio: Halo?

Giljermo (uznemireno): Sine, dođi kući što pre! Hitno je.

Antonio: Šta je bre to toliko hitno ćale, kad me budiš u 7 ujutru?

Giljermo: Sestra ti je noćas uhapšena!

Antonio: Šta?! Zbog čega?

Giljermo: Misle da je ubila nekog dečka sinoć na žurci. Požuri kući, pa ćemo otići u policijsku stanicu.

Antonio prekida vezu i ustaje iz kreveta. Uzima stvari sa poda i hitro se oblači.

Anabela (sanjivo): Šta se desilo, ljubavi? Gde ideš?

Antonio: Ma ne pitaj me ništa, Elizabet je uhapšena.

Anabela: Gospode Bože, šta se sve još neće desiti!

Antonio: Hoćeš li i ti sa mnom u policijsku stanicu?

Anabela: Doći ću kasnije, prvo ću otići mami u posetu.

Antonio je poljubi na blic i izađe iz sobe.



Hulija: Ne želim da pogledam sebe u ogledalu! Verovatno ličim na zombija posle ove proklete, neprospavane noći.

Elizabet: Ja sam srećom uspela da odremam.

Hulija:  I ne čudi me, oduvek si bila hladna i ravnodušna za sve! Ja sam se vala vrtela dugo u krevetu, razmišljala o tome šta sam Bogu zgrešila da me strpaju u ovu buvaru i tako to. Još me je uhvatio i jedan od onih mojih napada, uf!

Elizabet: Kakvih napada?

Hulija: Ne znam da li sam ti ikada pričala o mojoj fobiji od zatvorenog prostora. Upravo zbog toga sam ja retko kod kuće. Ti stvarno nisi čula moje vrištanje noćas?

Elizabet: Nisam. Pa od kada imaš tu fobiju?

Hulija: Oduvek. Moja luda majka me je još kao dete od tri godine kažnjavala tako što me je po ceo dan zatvarala u sobu kad napravim neki nestašluk, a pre toga me je ubijala od batina.

Hulija u tom trenutku počinje da plače. Elizabet joj se približava i grli je.

Elizabet: Smiri se, to je bilo davno. Pokušaj da zaboraviš to.

Hulija: Kako da se smirim? Kako da zaboravim? Ti ne znaš koliko je to bilo strašno doživljavati sa samo tri godine. Možda bih i zaboravila da me nisu strpali ovde. Ali, hvala Bogu, uspela sam da zaboravim kako ona  izgleda jer bih joj sigurno vratila za sve to kad bih je srela negde na ulici. Ubila bih je od batina!

Elizabet: Nemoj tako, ipak ti je ona majka. Mada nikada neću razumeti ljude koji napuste svoju decu. Ali, možda je tako i najbolje. Barem si, otkako je ona otišla, živela lepo sa svojim ocem Pedrom koji ti je poklonio svu ljubav ovog sveta.

Hulija: Takvu osobu nikada neću moći da smatram svojom majkom. Zašto je morala ta prokleta fobija da mi ostane urezana i da me uvek podseti na tu bestidnicu?! Nego, hoće li se desiti neko čudo da izađemo odavde? Ne mogu više!

Elizabet: Ma izaći ćemo uskoro, opusti se. Nemaju konkretne dokaze protiv nas.



Sesar: Kao što sam i mislio, celu noć je bila negde. E pa, nećemo tako!

Sesar približava ruke tastaturi, u nameri da iskuca nešto.

Sesar: Draga moja, vidim ja da ova naša, nazovi, veza nikuda ne vodi. Ti imaš svoj život u kome sam ja očigledno suvišan, čim si sposobna da me ostaviš da celu noć razmišljam gde si i šta radiš. I sve bi bilo okej da se ovakve situacije ne dešavaju često. Ja mislim da mi treba da okončamo ovu vezu, jer mi se iskreno smučilo da ti gledam kroz prste kada su u pitanju ovakvi propusti. A i sama znaš da naša veza nikada ne bi bila prihvaćena od strane okoline.

U tom trenutku čuje kako neko kuca na vratima. Gasi čet i kreće ka njima.

Sesar: O, Kristina! Otkud ti?

Kristina: Uf, evo sad sam ustala i odmah dotrčala da ti ispričam šta se desilo noćas.

Sesar: Hajde, upadaj.

Ulaze u Sesarovu sobu.

Sesar: Pričaj.

Kristina (sa osmehom na licu): Nećeš verovati, naša draga Elizabetica je uhapšena.

Sesar: Hahaha, je l' si ozbiljna? Zbog čega?

Kristina: Noćas je ubijen Huan, a ona i Hulija su optužene za njegovo ubistvo.

Sesar (začuđeno): Huan je ubijen?

Kristina: Da, nažalost. Koliko mi je žao zbog njega i Hulije, toliko mi je drago što je razmažena bogatašica konačno spuštena na zemlju. Mnogo visoko je letela.

Sesar:  Pozvaću Giljerma da ga zamolim da nam da slobodan dan. Ne bi bilo u redu da ne odemo na Huanovu sahranu, ipak smo se družili sa njim u detinjstvu. Žao mi je samo što Giljermu neću videti facu posle ove bruke koju mu je priredila ćerka.

Kristina: Ma otići ćemo posle sahrane u policijsku stanicu, moramo da se pravimo fini. Videćemo ne samo njegovu, već i Antonijevu facu  ali i razmaženu bogatašicu iza rešetaka. Toliko lepih prizora u jednom danu.

Sesar: Pitam se samo kako ću izdržati. Celu noć nisam spavao.



Alfonsina: Je l' sve spremno?

Rut: Jeste. Stražarka Lupe nam je ostavila u ćošku stražarske uniforme. Ali šta ćemo ako nam propadne plan?

Alfonsina: Ništa nećemo izgubiti ako pokušamo.



Marija: Dobro jutro, zete dragi.

Giljermo (tužno): Dobro jutro. Je l' je bilo dosta posla u kafani? Je l' te Pedro dovezao?

Marija: Uf, bila je baš naporna ova noć. Došla sam autobusom. Pedro je još oko tri noćas otišao, želeo je malo da odspava. Ipak  mu je danas prvi dan u kancelariji zamenika direktora. Nego, što si tako tužan?

Giljermo: Ništa me ne pitaj. Elizabet je uhapšena noćas, zajedno sa Pedrovom Hulijom. Sutra će mu biti prvi dan u kancelariji, neću da ga opterećujem danas. Znam kako mu je.

Marija: Ozbiljno? Zbog čega?

Giljermo: Misle da je ona ubila sinoć nekog dečka na žurci. I dalje mi nije jasno otkud im takva ideja? Da li bi moja Elizabetica bila sposobna da uradi tako nešto?

Marija: Ma smiri se. Pustiće je do večeras sigurno, jer verujem da nemaju dokaze protiv nje. Odoh ja da legnem sad, mnogo sam umorna. Nadam se da će me čekati dobre vesti kada se probudim večeras.

Marija odlazi u sobu svoje pokojne sestre, koja je sada njena. Giljermu zazvoni telefon.

Giljermo: Halo?

Sesar: Gospodine Giljermo, hteli bismo Kristina i ja da vas zamolimo za slobodan dan. Planirali smo da odemo na Huanovu sahranu.

Giljermo: Nema problema. Ni ja danas neću ići u kompaniju, sigurno si čuo šta se još desilo.

Sesar: Jesam, stvarno strašno! Doći ćemo Kristina i ja kasnije u stanicu.

Giljermo spušta slušalicu. U tom trenutku nailazi Antonio.

Antonio: Dobro jutro, ćale. Idemo li odmah?

Giljermo: Idemo.



Martin: Dobro jutro, doktore Perez. Kako ste?

Perez: Dobro jutro. Ja sam dobro, ali vest koju ću vam reći je daleko od dobrog.

Anabela: Šta se desilo?

Perez: Gospođa Alfonsina je pobegla iz bolnice.

Martin i Anabela: Šta?!



Alfonsina: Stani malo, ne mogu više da trčim. Nemam snage.

Rut: Ja ne planiram da stanem sve dok ne pronađemo neko sigurno mesto.

U tom trenutku opaze staru, napuštenu kolibu nedaleko od njih.

Alfonsina: Posrećilo nam se!




Marija: ''... A i sama znaš da naša veza nikada ne bi bila prihvaćena od strane okoline.'' Ne, ne želim da raskinem sa njim! Napustiću posao ako treba, samo da ga imam uz sebe! Briga me i za okolinu i za sve!

Kraj šeste epizode.

Anabela: Ali nije mi jasno zašto biste hteli još uvek da je držite ovde? Dokazano je da ona nije ubica sinoćnim ubistvom onog dečka, Huana.

Perez: Nije ubica ali je agresivna, što se moglo videti onda u policijskoj stanici, ali i na sahrani gospođe Matilde. Pritom je i šizofreničar, voli da izmišlja stvari.

Martin: A kako je uspela da vam pobegne?

Perez: Nažalost, uspela je. Pobegla je sa još jednom pacijentkinjom, a kako su to uspele pored  brojnih stražarki stvarno ne znamo.

Besni Martin se približava doktoru Perezu. Sa jednom rukom ga hvata za mantil, a druga ruka je stegnuta u pesnicu.

Martin: Vi ste toliko neodgovorni da mi sada dođe da vas...

Anabela se približava Martinu i odvaja ga od doktora.

Anabela: Tata! Smiri se, molim te!

Perez: Zbog čega mene napadate? Kao da sam ja kriv što imamo neodgovorne stražarke. Za svaku vašu primedbu obratite se stražarskoj službi, niz hodnik levo.

Martin: U pravu ste. Hajdemo, Anabela.



Alfonsina: Mnogo je jezivo ovde, stvarno ne znam koliko ću dugo moći da izdržim.

Rut: Nije ni upola jezivo kao što je jeziva ona prokleta bolnica.

Alfonsina: Imaš li ikakvu predstavu šta ćemo da radimo dalje? Lepo je što smo konačno uspele da pobegnemo od mesta u kome smo boravile nepravedno. Stvarno ne znam kako da se odužim stražarki Lupe što nas je razumela i ostavila nam uniforme kako bismo se maskirale u stražarke i tako uspele da pobegnemo. Ali šta dalje raditi? Stvarno nemam nameru da u ovoj kolibi provedem ostatak svog života.

Rut: Ostaćemo ovde dan - dva, a zatim ćemo da se vratimo svojim porodicama i uveriti ih da nismo bolesne.

Alfonsina: Kako ja da se vratim? Koga ja da uveravam? Pa mene je moj muž svih ovih godina pravio ludom, drogirao me je kako bih izgledala bolesno. I što je najgore, uspeo je da manipuliše mojom ćerkom, koja i dalje misli da sam luda. A sve to samo da bi nastavio svoju tajnu vezu sa pokojnom Matilde, za čiju smrt sam ja optužena, kao i sa njenom sestrom bliznakinjom...

Alfonisna počinje da plače, a Rut joj se približava i grli je.

Rut: Smiri se, draga. Ni ja nisam u boljoj situaciji.  Tačno je da sam pokušala da ubijem svog muža, ali je to bilo u samoodbrani. Stalno se vraćao kući mrtav pijan, maltretirao mene i mog Sesara...

Alfonsina: Jesi li saznala bar nešto o njima za ove tri godine?

Rut: Saznala sam samo da mi je muž umro od preteranog konzumiranja alkohola. Moj mali Sesar je ostao sam, i to je bio moj najveći motiv da pobegnem iz bolnice. Uveriću ga da nisam bolesna, znam. Pametan je on.

Alfonsina: Ovim si probudila borca u meni! I ja ću za par dana otići svojoj kući, suočiću se sa Martinom pred Anabelom, pa nek ona sama proceni ko je u pravu.

Rut: Tako i treba! Hajde sada da vidimo da li ima nekih krpica u ovom ormaru, da se presvučemo. Obukla bih i čaršav, samo da skinem ovu uniformu koja me podseća na ono grozno mesto.

Rut otvara ormar. Zatiče stare, crne krpe; sivu masku koja podseća na lice mrtvaka, sa dugom, crnom kosom i krst sa oštrim završetkom na kraju.

Rut: Gospode!



Giljermo: Dakle, nemate nijedan konkretni dokaz protiv moje Elizabetice. Zbog čega je još uvek ovde držite?

Maite: Biće u pritvoru sve dok ne pronađemo neki dokaz koji će je osloboditi optužbe. Takva je procedura.

Elizabet: I šta će biti ako ne pronađete nijedan takav dokaz?

Maite ništa ne progovara, a Elizabet u tom trenutku počinje da plače. Prilazi joj Antonio, grli je i ljubi u obraz.

Antonio: Smiri se, malena moja.

Elizabet odjednom postaje raspoložena.

Elizabet: Ti si jedina svetla tačka u mom životu, bato moj.

Uzvraća mu poljubac.

Giljermo:  Nego, je l' je taj dečko ubijen na isti način kao i moja žena?

Maite: Da. I to znači da je počinitelj ubistva isti, što dodatno komplikuje stvari kada je u pitanju oslobađanje optužbe vaše ćerke.  Ona je bila usko povezana i sa jednom, i sa drugom žrtvom.

Antonio: Verujem da ćete pronaći nešto, jer ovo mučenje moje sestre stvarno nema smisla. Poznajem je bolje od svih i znam da ona ne bi nikada tako nešto učinila.

Maite: I mi se nadamo. Posle podne ćemo još jednom otići na mesto zločina, možda ćemo pronaći nešto više. Ipak se po danu sve bolje vidi.



Sesar: Koliko samo mrzim ove sahrane, uvek me podsete na mog pokojnog oca. A donekle i na moju majku Rut, koja je već tri godine mrtva za mene.

Kristina: Zašto toliko mrziš svoju majku?

Sesar: Zato što je ona bila glavni krivac svakodnevnog opijanja mog oca, koji je od istoga umro. Nikada mu nije pričala gde ide, šta radi i verovatno ga je varala na svakom koraku. Ne krivim ga uopšte što je bio nasilan prema meni i njoj, morao je nekako da izbaci bes. A ne verujem ni da bih ja bio išta bolji da sam u takvoj situaciji. Još je pokušala i da ga ubije! Neka trune na psihijatriji, zaslužila je!

Kristina: Ne znam stvarno šta da ti kažem. Kreću svi polako kući. Idemo li da obiđemo našu dragu Elizabeticu?

Sesar:  Idemo.

Sesar kreće za kolonom, a Kristina zaostaje. Brzo uzima komad zemlje i ugašenu sveću sa Huanovog groba i stavlja ih u torbu, što niko nije primetio. Zatim stiže Sesara.



Braulio: Već pola sata tražimo, a ništa ne pronađosmo.

Maite: Ne budi tako pesimističan.

Maite, koja je bila sagnuta se diže i pokazuje Brauliju ženski prsten koji je pronašla.

Braulio: Odlično!

Maite: Mada, trebalo bi obići celu teritoriju na kojoj se održavala žurka. Možda ćemo pronaći još nešto.



Antonio: Pa kako je uspela da pobegne?

Anabela: Ne zna niko. Pitali smo i u stražarskoj službi da li nešto znaju, međutim nikakav konkretan odgovor nismo dobili. Nadam se da će je naći policija, jer ko zna šta bi mogla da uradi. Šizofreničar je.

Giljermo: Gospode Bože, šta se sve još neće desiti u Pueblu!

Anabela (policajcu): Molim vas, dovedite mi Elizabet da je vidim.

Policajac: Nema problema!

Policajac odlazi ka hodniku sa zatvorskim ćelijama.

Antonio: Da li će uopšte hteti da te vidi? Znaš da te je oduvek mrzela, doduše iz nepoznatih razloga.

Anabela: Došla sam da pokušam da ostvarim prijateljski odnos sa njom, jer verujem da joj je potrebna podrška svih nas u ovim teškim trenucima.

Giljermo: Ne znam stvarno zašto te toliko mrzi. Ti si sinonim za dobru i poštenu osobu i mene si još tokom upoznavanja uspela da osvojiš. Antonio je pre tebe imao mnogo devojaka, ali nijednu nisam zavoleo kao što volim tebe.

Anabela: Hvala na lepim rečima, gospodine Giljermo.

Giljermo: Nego, kada planirate da pravite svadbu?

Antonio: Odlučili smo da je odložimo do daljnjeg. Ne bi imalo smisla praviti veselje u ovakvim teškim trenucima za sve nas. Prvo majčina smrt, zatim hospitalizacija Alfonsine, pritvor Elizabet...

Giljermo: Kako mi sin pametno razmišlja!

U tom trenutku nailazi policajac.

Policajac: Gospođica Elizabet ne želi da vidi gospođicu Anabelu.

Anabela počinje da plače.



Alfonsina: Hajde, krenimo svojim porodicama. Pa šta nam Bog da. Ne želim ni minut više ovde da ostanem, znajući da je ovo skrovište psihopate koji voli da se maskira u šumsku udovicu.

Rut: Idemo. Nego, da vratimo ove krpe, masku i krst u ormar?

Alfonsina: Nemamo vremena, krenimo!

Približavaju se vratima, međutim u tom trenutku opaze na prozoru osobu u trenerci, sa kapuljačom na glavi koja se približava kolibi.

Alfonisna: Neee!

Rut: Brzo, sakrijmo se! Ti idi ispod kreveta, a ja ću u ormar!

Alfonisna i Rut su se sakrile. Osoba kojoj se ne vidi lice od kapuljače ulazi u kolibu. Opazila je stare, crne krpe, masku i krst na krevetu. Sumnjičavo se šeta po kolibi, a zatim odlučuje da obuče svoj kostim. Potom se približava ormaru i otvara ga.

Rut: Neee!

Rut zadobija ubod oštrog krsta u predelu srca.

Šumska udovica: Bože, oprosti joj. Nije znala šta radi.


Kraj sedme epizode.

Uh,nisam trebala ovo da citam pred spavanje Super je  

Hulija: Zbog čega si odbila da vidiš Anabelu? Pa ona je buduća žena tvog...

Elizabet: Umukni! Nemoj ni slučajno ikada više da si spomenula njeno ime u mom prisustvu!

Hulija: Ali u čemu je problem? Ona će ionako uskoro živeti u tvojoj...

Elizabet ustaje sa svog kreveta, približava se Huliji i udara joj šamar.

Elizabet: Valjda će te ovo ućutkati.

Hulija: Ti si bre bolesna!

U tom trenutku policajac otvara vrata njihove ćelije.

Policajac: Elizabet i Hulija, pođite  za mnom. Obe imate posetu.

Elizabet: Ako je ponovo u pitanju ona spodoba Anabela...

Policajac: Nije. U pitanju su jedan drug i jedna drugarica.

Hulija: Verovatno su Sesar i Kristina.

Elizabet: Još jedna spodoba, zbog čije smo izjave ovde! Šta ona hoće? Ne krećem sve dok ne kažete Kristini da se gubi odavde.

Policajac: U redu, reći ću joj.



Alfonsina: Probudi se, draga moja! Probudi se molim te, jedina moja drugarice. Otišao je ovaj poremećen mozak, hajde ustani! Idemo svojoj deci da ih uverimo da nismo bolesne.

Približava leš k sebi i grli ga. Tragovi krvi joj ostaju po odeći, ali ona na to ne obraća pažnju. U tom trenutku čuje kako neko priča približavajući se vratima kolibe.

Maite: Baš mi je čudno da za ovu kolibu niko do sada nije znao. Ući ćemo unutra i proveriti...

Maite i Braulio otvaraju vrata kolibe. Uplašena Alfonsina, sva u krvi, ostavlja leš i ustaje.

Maite: Ruke u vis!



Giljermo: Možda je trebalo da još malo ostanemo u policijskoj stanici.

Antonio: Neka, treba malo i da odmorimo. Celo jutro smo bili tamo.

Giljermo: Nadam se iskreno da će se uskoro okončati ovo mučenje moje Elizabetice. Otići ćemo i večeras u policijsku stanicu, ne želim da se oseća usamljeno.

Anabela: Meni ne pada na pamet.

Antonio: Pričaću ja sa njom o toj mržnji prema tebi. Mora da postoji neki konkretan razlog, jer ona nikoga ne bi mrzela bez razloga. Poznajem je dobro.



Pedro: Nego, što si tako nervozan?

Martin: Uf, ne pitaj me. Alfonisna je pobegla iz bolnice.

Pedro: Nemoj da pričaŠ!

Martin: Prokletnica! Kad bih je našao, zadavio bih je sopstvenim rukama.

Pedro: I šta ćeš da radiš ako joj padne na pamet da ode kod Giljerma i ispriča mu za tebe i Mariju?

Martin: Baš o tome i razmišljam ceo ovaj glupi dan. Propao bi  naš plan da ga Marija zavede i time materijalno obezbedi i mene i nju. Mada, opet, ko će verovati šizofreničaru?

Pedro: Sa Giljermom se nikad ne zna. Njemu kad kažeš nešto takvo, on se neće smiriti dok ne dobije dokaz da to nije istina.

Martin: Joj, Alfonsina. U grob ćeš me oterati, ako pre toga ja ne oteram tebe!

Pedro: Idem ja u policijsku stanicu da posetim Huliju. Vidimo se večeras u baru.



Sesar: Drage moje drugarice, pa šta se to desilo?

Elizabet: Jadan ti, ne znaš.

Hulija: Ne budi tako drska prema našem dobrom drugu, koji je došao ovde sa najboljom namerom. Ne obraćaj pažnju, Sesare. Eto, tu smo gde jesmo. Ni krive ni dužne.

Sesar: Iskreno mi je žao, valjda će sve vremenom doći na svoje. Nego, zašto oteraste Kristinu?

Elizabet: Zato što je pametnica dala izjavu policiji protiv nas, na primer. Stvarno nije morala da kaže da smo negde otišle sa žurke baš u vreme kada je Huan ubijen.

Sesar: To stvarno nije u redu sa njene strane, budući da svi znamo da ste vas dve dobre i poštene devojke koje nikada tako nešto ne bi uradile.

Elizabet: Hulija, da li bi htela da nas ostaviš malo same? Imam nešto da mu kažem u četiri oka.

Hulija: Da nećeš da mu izjaviš ljubav? Šalim se, naravno. Idem da prilegnem, ionako se ne osećam baš najbolje. Straža!

Policajac ulazi, stavlja lisice Huliji i izvodi je iz prostorije.

Elizabet: Ovako, mene ne možeš prevariti tim foliranjem jer nisam glupa kao Hulija. Dobro znam koliko mrziš mene i celu moju porodicu, primetila sam to još odavno.

Sesar: Ma o čemu ti pričaš?

Elizabet: Znaš ti vrlo dobro, kao što zna i tvoja najbolja drugarica zbog koje trunem ovde. A znam i ja dosta toga.

Sesar: Kao na primer?

Elizabet: Kao na primer da si u tajnoj vezi sa sestrom bliznakinjom moje pokojne maćehe, Marijom.

Sesar ustaje besan sa stolice.

Sesar: To je sada izašlo iz tvojih usta i nikad više, je l' ti jasno?

Elizabet: Sedi molim te, jer nisi u položaju da pretiš.

Sesar: Šta ti treba?

Elizabet: Kako brzo kapiraš! Dakle, da ne bih svima ispričala za ovo što znam, približićeš se verenici moga brata i zavesti je. A ako to ne uspeš, napravićeš plan kako da ih razdvojiš. Meni to nikada nije uspelo, a tebi će morati da uspe.

Sesar: Uf, to će biti teško. Mada, i meni bi to odgovaralo s obzirom da mrzim Antonija iz dna duše. Nego, otkad si ti takva? Zbog čega ovo želiš da uradiš bratu?

Elizabet: Duga priča. Odoh sad, a ti gledaj da to obaviš što pre. Straža!



Braulio: Dokle mislite da nas pravite budalama?

Alfonsina: Ne pravim vas budalama, pričam vam istinu! Zašto jednostavno ne uzmete otiske sa krsta?

Maite: Mislite da smo mi toliko nestručni, da to nismo uradili?

Alfonsina: Onda bi trebalo da znate da je ja nisam ubila.

Maite: Na krstu nisu pronađeni nikakvi otisci, jer ste stavili rukavice koje smo pronašli uz kostim šumske udovice.

Alfonsina: Jao, Gospode moj dragi! Zašto mi radiš ovo? Šta sam ti skrivila?!

Počinje da plače.

Maite: Pružite ruku.

Alfonsina: Zašto?

Maite vadi iz džepa prsten koji je pronašla na mestu Huanovog ubistva.

Maite: Stavite ovaj prsten na ruku.

Alfonsina pokušava da ga stavi, ali ne uspeva jer joj je prst predebeo za njega.

Alfonsina: I šta ste dobili sa ovim?

Maite: Ništa posebno, nešto sam htela da proverim.

Perez: A kako objašnjavate ubistvo onog dečka, Huana? Ona njega nije mogla da ubije, jer je bila u bolnici.

Alfonsina: Još neko je ubijen?

Maite: Vrlo je moguće da imamo posla sa dvoje ubica, da gospođi Alfonsini u svemu ovome neko pravi društvo. Idemo Braulio i ja, a vi doktore ubuduće dobro pazite na nju.

Maite i Braulio izlaze iz ordinacije.

Perez: Ništa se vi ne brinite, gospođo. Izbaviću vas ja odavde što pre budem mogao.

Alfonsina: Otkud sada to?

Perez: Proučavao sam dosta vašu psihu i shvatio da ste vi daleko od šizofreničara i ubice. Samo polako.


Kraj osme epizode

Super je,svaka ti cast.

Bas je dobro  Cekamo sledecu epizodu

Hvala, hvala.  Večeras nova epizoda.

Alfonsina: Ali do juče ste tvrdili da sam šizofreničar. Kako ste uspeli da preko noći shvatite da sam zdrava?

Perez: Hoćete iskren da budem?

Alfonsina: Naravno, cenim iskrenost.

Perez: Oprostićete mi ako vam sve priznam?

Alfonsina: Prvo da čujem o čemu se radi.

Perez: Jako mi je teško da izgovorim ovo, međutim savest mi ne da mira i moraću. Vaš muž me je potplatio da vas držim ovde i tvrdim da ste bolesni.

Alfonsina: Molim?!



Sesar: Nije mi ništa odgovorila. Očigledno je ravnodušno prihvatila moju poruku i verovatno je ovo njeno ćutanje znak da je i ona raskinula sa mnom. Prokletnica!

Uzima čašu i baca je prema zidu u nameri da je polupa. U tom trenutku čuje kako neko kuca na ulaznim vratima. Ustaje i kreće prema njima.

Sesar: Kristina, stvarno nisam trenutno raspoložen za druženje sa tobom. Molim te, idi.

Marija: Nije Kristina. Otvaraj, pre nego što me neko vidi.




Kristina: Evo, donela sam još jedan komad zemlje i sveću. Misliš li da će efekat biti veći i da će nam konačno uspeti?

Tereza: Nisam sigurna, probaćemo pa ćemo videti. Mada naš Vođa tvrdi da će sve biti kako želimo tek onda kad skupimo onoliko materijala koliko krst ima završetaka.

Krisitna: Ne razumem.

Tereza: Krst ima četiri završetka, dakle po njemu bi trebalo nabaviti još dva komada zemlje i još dve sveće sa svežih grobova kako bi efekat bio potpun.

Kristina: Au! Znači moraće da umre još dvoje ljudi?



Hulija: Je l' si uspela da smuvaš Sesara? A?

Elizabet: Ne lupaj gluposti, molim te.

Hulija: Pa šta si mu onda rekla?

Elizabet: Ništa što bi tebe trebalo da interesuje.

Hulija: Toliko o tome da smo najbolje drugarice. Samo mi je krivo što je bilo potrebno u zatvoru da završimo kako bih to shvatila.

U tom trenutku u njihovu ćeliju ulazi policajka Maite.

Maite: Zdravo, devojke. Kako ste?

Hulija: Dobar dan! Evo, nije loše.

Elizabet: Pređite odmah na stvar, da ne gubimo vreme. Svesne smo da vas ni najmanje ne interesuje kako smo i da vam nešto treba.

Hulija: Elizabet!

Maite vadi prsten koji je pronašla na mestu Huanovog ubistva.

Maite: Ovaj prsten može biti presudan kada je u pitanju vaš izlazak odavde.  Zamoliću vas obe da probate da ga stavite.

Elizabet uzima prsten i pokušava da ga stavi. Međutim, prst joj je tanak za njega.

Elizabet: Znači li ovo da sam slobodna?

Maite: Upravo tako. A sad ga probajte vi, gospođice Hulija.

Elizabet ustaje sa kreveta. Počinje da skače i da vrišti od sreće po ćeliji, kao da je dobila na loto - u. Međutim, Hulijina reakcija je totalno suprotna jer je uspela da stavi prsten.

Hulija: Ali ovo ne mora da znači da sam ja...

Maite: Nažalost, mora. Bili ste žrtvina devojka, koja je pritom ostavljena od strane nje i čijem prstu  odgovara prsten koji je pronađen na mestu zločina. Proći ćete kroz još jedno ispitivanje u toku ovog ili narednog dana.

Hulija: Bože, zašto mi ovo radiš?!

Počinje da plače. Elizabet joj prilazi i grli je.

Elizabet: Smiri se, znam ja da si i ti nedužna i da ćeš mi se uskoro pridružiti na slobodi.

Hulija: Molim te, kreni odmah i uživaj. Ne treba mi sažaljenje osobe koja mi je celog života glumila drugaricu.

Maite i Elizabet, koja se smeši, izlaze iz zatvorske ćelije. Hulija ostaje sama.

Hulija: Mnogo mi je poznat ovaj prsten. Odakle ga pamtim, da mi je znati?




Antonio: Nemoj da budeš tužna zbog moje sestre. Nije vredna toga.

Anabela: Naravno da nisam tužna zbog njene mržnje iako i dalje želim da znam razlog zbog kog me mrzi. A i uostalom, najbitnije mi je to što me ti iskreno voliš i  što ćeš mi stati u odbranu.

Antonio: Pa zbog čega si onda tužna?

Anabela: Zbog moje majke, koja je sada ko zna gde.

Počinje da plače. Antonio je grli i ljubi. U tom trenutku joj zazvoni telefon.

Anabela: Halo?

Martin: Kreni odmah kući, idemo u duševno bolnicu. Našli su ti majku.



Perez: Možda bi bilo bolje da sam pozvao vašu ćerku umesto njega?

Alfonsina: Ne bi. Time biste izgubili njegovo poverenje i posumnjao bi nešto. A kad bi posumnjao, izložili biste svoj život opasnosti jer, poznajući ga, bio bi spreman i da vas ubije.

Perez: Zato kad budu došli on i vaša ćerka, pravite se kao da vam ništa nisam rekao. Trudite se da izgledate pesimistično, kao da su vam sve lađe potonule, a plan za vaše oslobađanje ćemo već nekako smisliti. Nego, interesuje me odakle vam ta uniforma stražarke bolnice?

Alfonsina: Ovaj... pa... moja pokojna prijateljica Rut i ja smo uspele da je ukrademo. Ne pitajte kako!

Perez uzima iz ormarića bolničku spavaćicu.

Perez: Idite u WC i obucite ovo pre nego što dođu oni. Ne želim da iko posumnja na stražarke koje, ako izuzmemo ovo, odlično obavljaju svoj posao i koje bi mogle da dobiju otkaz.



Sesar: Zbog čega mi nisi odgovorila na četu?

Marija: Nisam bila u stanju, jer me je jako pogodila ta poruka. Da li bi ti stvarno bio spreman da raskineš sa mnom samo zbog okoline koja nikada ne bi razumela našu ljubav?

Sesar: Očigledno nisi shvatila poentu te poruke. Stavio sam ti do znanja da ne mogu više da trpim to što imaš običaj da me ostaviš da celu noć razmišljam gde si i šta radiš. A što se tiče naše razlike u godinama i nerazumevanja okoline, ne brinem se jer ćemo se truditi da niko ne sazna.

Marija: Ali kako ne shvataš da moram nekako da zaradim za hleb i da mi je ova kafana u kojoj radim jedina opcija?

Sesar: To shvatam, ali ne shvatam zbog čega ta kafana samo noću radi.

Marija: To bi trebalo gazdu da pitaš, a ne mene. Zašto si toliko ljubomoran?  Hoćeš li da završiš kao što je završio tvoj pokojni otac, a ja da odem u ludnicu kao tvoja majka?

Počinje da plače. Sesar je obara na krevet i leže preko nje.

Sesar: U pravu si, ne treba da se ugledamo na moje roditelje ako želimo da naša veza opstane. Ali pre nego što nastavim ovo što sam započeo, interesuje me da li si se nekome poverila rekavši da smo u vezi?

Marija: Naravno da nisam. Otkud ti ta suluda ideja?

Sesar: Ma pitam onako, bezveze.

Sesar i Marija počinju da se ljube i skidaju. U tom trenutku čuju kako neko kuca na vratima.

Marija: Idi da proveriš ko je i oteraj ga.

Sesar: Ma neka kuca. Otići će sam kad mu dosadi.

Nastavljaju da se ljube. Kristina je ušla u kuću jer su vrata bila otključana. Polako se penje uz stepenice ka Sesarovoj sobi.

Kristina: Sesare, šta to radiš?!


Kraj devete epizode.