Odlično. Dopada mi se..

svidja mi se citacu

Jedva čekam.

deluje zanimljivo citacu

Glava 01.

Jesen je stigla. Lišće je počelo da pada,a sa njim i jedan život. Tek kada si na kraju,shvataš da li si i koliko propustio,preispituješ sebe šta si mogao da uradiš da bi bilo bolje. Ali tada je kasno...
Mlada devojka,dvadesetpetogodišnja,Emilija,student ekonomije,samo je čekala trenutak kada će njena majka preminuti. Bilo je pitanje vremena.
Pored nje,sedeli su njen momak,Aleksandar,njena prijateljica Danijela i njena tetka Klara. Klara je jedina (pored njene majke) koja joj je ostala od porodice. Emilijina majka,Mirjana,nikada nije bila najzdravija,pa nije mogla ni da se brine o njoj. Emilijin otac preminuo je kada se avion u kojem je leteo srušio. Klara je bila jedina koja se brinula o njoj. Emilija joj je bila veoma zahvalna.
’’Tek je deset sati’’ rekla je Klara.
Ana je uzdahnula. Nije mogla a da ne misli o smrti,jer je bilo sigurno da će njena majka umreti. Bilo je sigurno da joj nema spasa. Samo je kratko,skoro odsutno dodala jedno tiho – da.
Aleksandar ju je zagrlio. Znao je da joj sada treba više nego ikad. Njihova veza trajala je skoro dve godine. Bila je stabilna. Dobro,možda su imali malih nesuglasica,ali svakom paru se to dešava.
Danijela je bila Emilijina najbolja prijateljica. Išle su zajedno u srednju školu. Danijela se odmah zaposlila kao konobarica. Nije želela na fakultet. Šta više,nikada nije volela previše da uči. Po tome je bila čista Emilijina suprotnost. Danijelu su nekada zanimali izlasci,šta više,bila je luda za njima. Ali, kada ju je pre četiri godine,jedan skot silovao,povukla se. Ostala je trudna,ali nije zadržala dete,već ga je dala u sirotište. Razmišljala je i o abortusu,ali ipak nije imala srca za to.
’’Drugarice’’,rekla je Danijela, ’’idem po kafu. Želiš li?’’
Emilija ju je pogledala bledo. Rekla je: ’’Hvala,ne bih sada.’’
’’Želite li vas dvoje?’’
Odgovori su bili negativni. Danijela je krenula po svoju šolju kafe,ali baš tada...
’’Evo doktora!’’ uzviknula je Emilija.
Danijela se okrenula da čuje novosti. Aleksandar i Klara su prišli sa Emilijom.
Klara je upitala: ’’Doktore,ima li vesti?’’
Doktor ih je pogledao. ’’Još uvek ništa’’.
’’Ne mogu više! Čekanje me ubija! A znam da neće ostati živa!’’ uzviknula je Emilija.
’’Ne gubi nadu’’, rekao je Aleksandar.
’’Da ne gubim nadu? Ona će umreti,Aleksandre,i ti to znaš. Svi to znamo! Svesna sam toga,ali ipak... ona je moja majka... doktore,molim Vas,obavestite me o svemu!’’
’’Naravno’’,rekao je doktor i otišao.
Emilija je zagrlila Danijelu.
’’Drugarice,sada shvatam koliko mi značiš!’’,rekla je.
’’Emilija,pogledaj me! Pogledaj me! Neću te ostaviti nikada. Nikada! Jesi li čula? Nas dve ćemo uvek biti prijateljice!’’
’’Obećavaš? Zauvek?’’
’’Zauvek.’’
Ponovo su se snažno zagrlile. Suze su se slivale niz njihova lica.

U zagušljivoj prostoriji punoj dima, Igor,Aleksandrov stariji brat,razgovarao je sa svojim najboljim prijateljem Stefanom o Adrijani,Igorovoj devojci. Izmedju njih je stajala skoro prazna flaša alkohola.
’’Kažem ti,Stefane,ako me Adrijana ostavi,ja se ne ženim!’’
’’To si rekao za svaku,druže!’’,podseti ga Stefan.
I Igor i Stefan,kao i Adrijana o kojoj pričaju imali su 27 godina.
’’Ne sada sam mrtav ozbiljan!’’,nasmeja se Igor.
Tada su se na vratima pojavili Eva i Milan,Igorovi i Aleksandrovi roditelji.
’’Vi momci zaista niste normalni!’’,reče Milan.
’’Ovde se ne može disati’’,zakašlja se Eva.
’’Dobar dan.’’,pozdarvi ih Stefan.
Igor odbrusi: ’’Daj,matorci,ne smarajte! A ti ćale,kao da nisi bio isti kao ja,ako ne još gori!’’
’’To je tačno’’,nasmeja se Eva,’’ne znam šta sam videla u toj barabi.’’
’’Verovatno svog budućeg muža,inače me sigurno ne bi jurila toliko’’,reče ponosno Milan.
’’Pa,to je istina. Bila sam...’’
Igor i Stefan su se pogledali,dok je Igor prevrnuo očima.
’’Ženo,mislim da smo ih,kako vi ono kažete... a da! Mislim da smo ih ’’smorili’’ sa ovim našim pričama.’’,reče Milan.
’’Ćale,oduvek sam se pitao na koga sam toliko pametan,ali evo odgovora’’,reče Igor zadovoljan što su shvatili da su trenutni višak u toj prostoriji.
’’Pa,dobro onda. Idemo,Milane.’’,reče Eva.
Uhvaćeni za ruke,kao nekada,par ode zadovoljan prema svojoj sobi.
’’Matorci su ti hit!’’,reče Stefan.
’’Da,moglo bi se reći...’’,doda nezaintresovano Igor.
’’Hej,da li si razmišljao o tome da se možda večeras napijemo kao nikada do sada?’’,upitao ga je Stefan.
’’Nisam dugo. Moglo bi! Dopada mi se ideja!’’
’’To! Tako te volim!’’
Prijatelji su ostali sami. Dim se i dalje širio po sobi,dok se alkohol osetio svuda po kući.

’’Boli te glava?’’,upita Aleksandar Emiliju.
’’Da.’’
’’Želiš li nešto za glavu?’’,upita Klara.
’’Ja imam tabletu.’’,oglasi se Danijela.
Emilija je popila tabletu. Hodnikom je prošao Marko,Aleksandrov prijatelj.
Marko upita: ’’Hej? Šta ćete vi ovde?’’
Prijatelji se pozdraviše. Marko pridje i poljubi Emiliju. Pozdravi se i sa Danijelom i Klarom.
’’Emilijinoj majci nije dobro.’’,reče Aleksandar.
’’Umire.’’,reče Emilija.
’’Oh,tako mi je žao.’’,reče Marko i nastavi, ’’Zastao sam samo da vas pozdarvim,pošto žurim. Imam neke važne obaveze.’’
’’Naravno,vidimo se.’’
Marko je otišao,a doktor je došao.
’’Dokrote...’’,ustade Emilija,’’kako mi je mama?’’
Doktor uzdahnu: ’’Na žalost,gospođice... vaša majka je upravo preminula.’’
Emilija je počela da plače. Za njom i Klara,pa za njom i ostali. Ostali su zagrljeni. Emiliji se srušio svet,ali,da li je to najgore što može da joj se desi...?

Komentari?

Bravo bravo bravo. Izuzetno mi se dopada....NAstavi.

Hvala!

Dobro je, nastavi! Jedva cekam nastavak.

Samo, jedno pitanje: Da li si greskom napisao Ana, ili je to jos jedan lik?

Quote :

’’Tek je deset sati’’ rekla je Klara.
Ana je uzdahnula. Nije mogla a da ne misli o smrti,jer je bilo sigurno da će njena majka umreti. Bilo je sigurno da joj nema spasa. Samo je kratko,skoro odsutno dodala jedno tiho – da.

Princess wrote:

Samo, jedno pitanje: Da li si greskom napisao Ana, ili je to jos jedan lik?

Quote :

’’Tek je deset sati’’ rekla je Klara.
Ana je uzdahnula. Nije mogla a da ne misli o smrti,jer je bilo sigurno da će njena majka umreti. Bilo je sigurno da joj nema spasa. Samo je kratko,skoro odsutno dodala jedno tiho – da.

Joj,da. Izvinjavam se svima! Hvala na ispravci.
Dvoumio sam se da li da se glavni lik zove Ana ili Emilija...

Jedva čekam.

Glava 02.

’’Moje saučešće’’,rekla je komšinica Mirjana.
’’Hvala’’,rekla je Emilija.
Ljudi su,jedno po jedno,izjavljivali saučešće Emiliji. Osećala se veoma usamljeno. Iako je i dalje pored sebe imala osobe koje je vole,više nije mogla da se smeje kao nekad.
’’Sedite’’,rekla je Klara.
Na vratima su se pojavili Aleksandrovi roditelji. Emilija je počela da plače još više,ali sakupila je snage,bila je na nogama.
’’Saučešće,draga moja’’,rekla je Eva.
Milan je ponovio njene reči.
’’Hvala.’’,doda Emilija.
’’Zlato,treba da znaš da smo uvek tu za tebe...’’,reče Eva.
’’Tačno tako. Računaj na nas za sve’’.
Emilija se još jednom zahvalila a onda se naslonila na Aleksandrovo rame,nastavivši da plače. Aleksandar je pokazao roditeljima okom na Klaru. Prišli su joj. Danijela je donela drugarici čašu vode.
Danijela reče: ’’Popij.’’
Emilija je iskapila čašu,zahvalivši joj.
Danijela je tužnim pogledom prešla preko prostorije. Bilo je mnogo ljudi. I Emilija je uradila to isto.
’’Moja majka je baš bila omiljena,zar ne?’’,reče Emilija,’’Svi ovi ljudi to dokazuju.’’
’’Naravno da jeste.’’,dodade Aleksandar.
’’Nije.’’
’’Molim?’’
’’Tu su sada kada je mrtva,ali gde su bili svi oni dok je bila živa? Kada je trebala da se poseti niko je se nije setio,a sada je kao svi vole. Kasno je...’’
Danijela je prišla ponovo drugarici: ’’Molim te da ne misliš na takav način.’’
’’Da bežim od istine? Ne hvala... Radije bih bila mrtva!’’

U stanu Igorove devojke Adrijane,neko je zazvonio na vrata. Prišla je da otvori.
Adrijana reče: ’’Udji,očekivala sam te.’’
Muške ruke pređoše preko njenog tela i počeše lagano da je miluju. Adrijana uradi to isto. Muškarac je počeo da joj skida majcu.
’’Stefane,oboavam te...’’,reče ona.
’’Zašto si onda sa onim kretenom?’’
’’Sa tvojim ’’najboljim’’ drugom? Ima pare,dobar je u krevetu...’’
’’Bolji od mene?’’
’’To nisam rekla.’’
Njih dvoje počeše da vode ljubav.

Igor je čekao Stefana kao što su se dogovorili. Hteli su da se napiju zajedno.
’’Stefane... gde si?’’
Pozvao ga je telefonom. Oglasila se sekretarica... korisnik trenutno nije dostupan...
’’Jao,platićeš mi za ovo! Verovatno si sa nekom manekenkom čim si zaboravio na naš plan...’’
Ostavši sam,poručio je od konobara još jednu flašu tekile i nastavio svoj plan,bez svog prijatelja.

Sledećeg dana,nakon sahrane Emilija se vratila u kuću. Primetila je da jedno pismo viri iz poštanskog sandučeta.
’’Šta je ono?’’,upita Klara.
’’Verovatno još jedno saučešće ljudi koji nisu bili u prilici da dođu’’,reče Aleksandar.
Emilija priđe i uze koverat.
’’Da,verovatno...’’,uzdahnu Emilija.
’’Udjimo,pa ga otvori.’’,reče Klara.

Nakon noći provedene u istom krevetu sa Adrijanom,Stefan se probudio. Uključio je telefon.
Imate dve nove poruke...
’’Druže,pa gde si ti. Zaboravio si na mene a ja...’’
Preskočio je ovo. Sledeća poruka...
’’Čekao sam te,ali sam odustao... nadam se da si bar proveo noć sa nekom dobrom cicom koja je bila vredna mog vremena. Šalim se,druže,naravno da se ne ljutim. Svrati danas.’’
’’Kad bi znao sa kakvom sam proveo noć,Igore... samo kad bi znao...’’,nasmeja se Stefan.

Emilija otvori koverat.
’’Čudno. Malo je duže nego obično saučešće...’’,reče ona.
’’Pročitaj.’’,dodade Klara.
Emilija poče.
Draga Emilija,
Primi moje iskreno saučešće zbog smrti tvoje majke. Dugo sam planirao kako da ti napišem pismo. I napokon sam shvatio. Ja znam sve o tebi! Imaš dve opcije: da me pronađeš (moraćeš se potruditi da to uradiš) i da saznaš sve o sebi,ili da me nikada ne pronađeš,a da živiš u laži. Neću ti reći kako izgledam. Instrukcije ćeš dobijati svakim novim korakom. Prva stanica neka ti bude kuća starog konjušara. Tamo gde si učila da jašeš. Sutra u podne. Čekam te...
’’Šta ovo treba da zanči’’,zapita se Emilija.
’’Savetujem ti da ne krećeš’’,reče Klara.
’’Moram! Šta,ako je nešto važno?’’
’’A nećeš ići sama. Polazim sa tobom’’,dodade Aleksandar.
Klara povika: ’’Ne smeš da ideš! Čuješ li me,Emilija? Zabranjujem ti!’’
Tu su i Emilija i Aleksandar ostali u čudu. Klara nikada nije bila ovakva,šta više,nikada nije povisila glas a pogotovo ne na svoju mezimicu. Nešto se dešava. Emilija je osećala to. Ali isto tako je znala da na taj put mora da krene. Imala je predosećaj...

Odlična epizoda. Jedva čekam da vidim šta će biti dalje....

Hvala!

Željno iščekujemo.

Glava 03.

’’Šta ti je,tetka?’’,upita Emilija,’’Nikada nisi bila ovakva.’’
Emilija je počela da se trese. Nije mogla da prepozna svoju tetku. Ona je uvek bila smirena,a sada... Klara je drhtala. Nije mogla da progovori.
’’Aleksandre! Vode brzo’’,povila Emilija.
Aleksandar otrča brzinom vetra,dok se Klara spusti u fotelju. Nije mogla da diše. Emilija ju je uhvatila za ruku.
’’Tetka,molim te’’
’’Evo vode’’,začu se Aleksandrov glas.
Emilija uze čašu i da tetki da popije. Klara je iskapila čašu.
Aleksandar upita: ’’Da li Vam je bolje?’’
I dalje je ćutala.
’’Tetka,molim te,brineš me,reci nešto.’’
Klara je mrkim pogledom prešla preko Emilije.
’’Ponavljam ti – ne smeš da ideš!’’
’’Ali zašto?’’
’’Emilija,pusti je. Idemo. Ostavimo je malo samu. Vi odspavajte.’’
’’Neću da idem dok mi...!’’
’’Emilija!’’,povika Aleksandar i pokaza joj vrata očima.
Emilija je znala da je on u pravu. Ali nije mogla da ostavi tetku. Ipak,odlučila se da ga posluša.
Emilija uzdahnu: ’’Dobro.’’,i doda,’’Javi se ako ti nešto bude trebalo u redu?’’
Klara potvrdno klimnu glavom.
Emilija je izašla neodlučnim korakom i stalno se osvrtala. Za njom je izašao i Aleksandar.
Klara poče da plače. Kroz suze reče za sebe: ’’Zašto posle ovoliko godina? Ne smem je pustiti,a isto tako te ne smem ni otkriti... Šta da radim?’’

Igor otvori vrata svog doma. Bio je to Stefan.
’’Udji.’’,reče Igor.
’’Ima li nekih problema?’’,zapita Stefan.
Igor se okrene prema njemu. Pogled mu je bio veoma hladan.
Stefan upita: ’’Nešto se dešava?’’
’’Znam sve,Stefane...’’
Stefan ga pogleda. Srce mu je sišlo u pete.

Već je počelo da pada veče. Bilo je isuviše toplo,kao da nije kraj oktobra. Emilija i Aleksandar su šetali dok je suvo lišće puckalo pod njihovim nogama. U Emiliji su se smenjivala razna osećanja: strah,zbunjenost i još mnogo toga. Ali ona je bila jedna od onih koje su bile istrajne.
’’Šta osećaš?’’,upita Aleksandar.
’’Ne znam’’,reče Emilija,’’previše sam zbunjena Aleksandre. U isto vreme uplašena. Ne znam...’’
’’Ljubavi,odluči. Šta god,ja sam uz tebe.’’
Zagrlio ju je. Bili su predivan par. Aleksandru je zazvonio telefon.
’’Molim?’’,reče on.
Sa druge strane čuli su se glasovi: ’’Svoje roditelje si zaboravio.’’
’’Mama,tata. Ne. Izvinite. Sa Emilijom sam.’’
’’Nisam ni mislila da si je promenio,jer ona vredi.’’,reče Eva.
’’I to mnogo,dodade Milan.’’
Aleksandar se nasmeja.
’’Dobro samo smo hteli da te čujemo. Da te ne zadržamo. Vidimo se,sine.’’
Aleksandar prekide vezu.
’’Tvoji roditelji?’’,upita Emilija.
’’Da.’’
’’Šta kažu?’’
’’Da te ne menjam.’’
’’Pa,nadam se da nećeš.’’,nasmeja se ona.
’’Naravno da ne!’’
Poljubili su se i nastavili da hodaju. Emilija je srela komšinicu Zoricu. Zorica je bila žena u godinama. Imala je preko 65. Bila je tračara,ali ju je Emilija ipak volela. Pričalo se za nju da je veštica.
’’Emilija,dušo’’,reče ona.
Emilija joj priđe,a starica je poljubi u glavu.
’’Primi moje saučešće. Izvini što nisam bila,ali groblje je daleko...’’
’’U redu je.’’,reče Emilija.
’’Kako ste Vi,gospođo?’’,upita Aleksandar.
’’Dobro sam dete,hvala. Lepi ste mi. U redu,ne bih da vas zadržavam,idem samo po neke namirnice’’.
’’Prijatno,gospođo’’,reče Aleksandar.
’’Prijatno.’’,reče Emilija.
Odjednom,Emiliji sinu ideja. Okrenu se.
’’Gospođo,Zorice?’’
Starica se polako okrenu. Emilija joj ponovo priđe.
’’Da li bi ste mi nešto učinili...’’
’’Sve,ako je u mojoj moći.’’
’’Volela bih da mi proreknete sudbinu’’,reče Emilija.
Aleksandar povika: ’’Emilija!’’
Aleksandar nije verovao u sve to. Čak mu je bilo i previše glupo da se njegova devojka bavi time.
Zorica se nasmeja.
’’Eh,dete,ti to mene zavitlavaš. Pa meni niko ne veruje...’’
’’Želim da probam.’’,ostala je odlučna Emilija.

Stefan se preznojio. Srce mu je i dalje lupalo kao ludo.
’’Prevario si me Stefane,ne opraštam ti...’’,reče Igor.
’’Objasni.’’reče Stefan drhtavim glasom.
’’Nema šta da se objašnjava.’’,dodade Igor.
Stefan proguta knedlu.
’’Stefane... nikada ti neću oprostiti... sinoć si me ostavio na cedilu a trebali smo da se napijemo zajedno.’’
Stefan raširi oči kao nikada. Igor se glasno nasmeja.
’’Da si samo video svoje lice!’’,smejao se i dalje Igor.
Stefan je jedva napravio mali smešak.
’’Šta ti je,druže? Naravno da ti opraštam!’’
Stefan i dalje ništa nije rekao.
’’Stefane? Opusti se,brate. Sve je u redu. Verovatno si bio sa nekom manekenkom.’’
’’Eh,kad bi znao...’’,dodade Stefan.
Igoru zazvoni telefon.
’’Evo je i moja manekenka.’’,nasmeja se Igor.
Stefan pomisli: ’’I moja...’’
’’Ljubavi!’’,reče Igor.
’’Kako si,ljubavi’’,upita Adrijana.
’’Nije loše. Sa Stefanom kao i uvek.’’
’’Aha... pozdravi ga.’’
’’Naravno.’’
’’Ljubavi... nešto sam mislila... Mogli bi smo na večeru. Sad je pola sedam.’’
’’Oko osam.’’
’’Savršeno! Vidimo se.’’
’’Dolazim po tebe.’’
Igor prekide.
’’Adrijana želi na večeru.’’
’’Aha,lepo...’’
’’Želiš li i ti sa nama?’’
’’Da. Večeras imam jedno posebno iznenađenje za sve vas!’’
’’Oho,šta to treba da znači?’’
’’Videćeš već...’’,ostade misteriozan Stefan.

’’Udjite’’,reče Zorica.
Kuća nije bila baš najbolje sredjena. Bila je veoma stara,kao i njena vlasnica. Zorica im je pokazala da sednu. Uradili su to,sa manjim oklevanjem. Emilija je bila pomalo uplašena,dok je Aleksandar bio više ljut.
’’Karte,pasulj,šolja...?’’,upita Zorica.
Emilija upita: ’’Molim?’’
Nikada nije koristila ovakve stvari,pa nije baš bila upućena u sredstva koja se koriste.
’’U šta želiš da ti gledam?’’,upita Zorica.
’’Ja se baš i ne razumem u ove stvari’’,reče Emilija.
Aleksandar ljutito: ’’Ja čak i ne znam šta tražimo ovde... Izvinite,gospođo,ali ja ne verujem u ove stvari.’’
’’Mnogi nisu verovali...’’,dodade Zorica.
Emilija se uspaničila.
’’Nemoj se plašiti dete.’’,reče Zorica,’’ovo nije ništa strašno. Samo mi reci u šta želiš da ti gledam.’’
’’Šta je najpreciznije?’’,upita ona.
Zorica se nasmeja: ’’Sve ovo može da pogodi i omaši... Pa,šta želiš?’’
’’Neka bude šolja.’’
’’U redu. Skuvaću kafu. Želiš li ti,Aleksandre?’’
’’Ne’’,ljutito dodade on.
’’Kako želiš.’’,reče Zorica i ode do kuhinje.
Aleksandar i Emilija su ostali sami. Emilijine ruke su se tresle kao prut. Nije bila sigurna da li želi ovo. Ili se ipak uplela u obične gluposti,kojima ni sama nije verovala. Nije znala šta joj je činiti...

Zorica

Odlična epizoda...

Hteo sam da dam dosta imena sa našeg područja.
Drago mi je da ti se dopada!

Odličan potez...

Hvala.