Web novela pisana u malo drugacijem stilu od ostalih web-novela

Da li postoji život nakon života?

Nekad još uvek razmišljam, šta bi bilo, kad bi bilo. Možda čak i previše. Razmišljam samo o stvarima koje su mogle da budu, a nikada o onima koje jesu. Čini mi se, da je moj život jedna tužna priča, puna iskušenja, nesreće, patnje. Ali me je sve to napravilo još jačom. Svaki pad mi je ulivao nadu da mogu da nastavim i da zaboravim. Pokazivao mi je da uvek postoji neko ko je ispod mene. Da dno ne postoji. Odrastanje je bilo najteži deo mog života. Deo života za koji se pravim da ne postoji. Pravim se da se ne sećam nekih osoba, stvari i situacija. Pravim se da ne poznajem tugu, patnju i bol. Pravim se da ne znam šta je izdaja i šta je plač. Smejem se, a u dubini duše plačem. Moje ime je Veronika Rikardo. Ne znam ni sama kad sam rođena. Kažu da je bio maj, ali niko nije siguran u to. Još kao malu bebu su me pronašli na ulici. U jednoj maloj kutiji. Pričalo se po gradu da sam plod zabranjene ljubavi, pa je moja majka morala da se otarasi bebe, u ovom slučaju, mene. Odrasla sam u jednoj ustanovi za nezbrinutu decu. Život je tamo izuzetno težak. Svakog dana sam se nadala da će jednog dana neko doći po mene. Da postoji neko kome sam bitna, i neko ko me voli. Naravno to nisam dočekala. Emotivno oslabljena i bez ikakve podrške, uz puno zlostavljanja i nasilja, navikla sam da budem jaka. Navikla sam da gazim probleme, i da ih smireno dočekam. Godinama se lečim od narkotika i alkohola, i ide mi veoma dobro, a ovo je priča o mom najtežem periodu.

by: CandyGirl



Natalia Sanchez - Veronika Rikardo

EPIZODA I

Sumorno jutro u sirotištu. Budi nas policajac vičući, kao da gori dom. Ustajem mrzovoljno, oblačim se i bacam pogled na zidni sat. Rano je. Pet sati ujutru. Silazim na doručak, gde je, kao i do sada, u centru pažnje, Sara. Sara je jedna od onih osoba koja se svuda savršeno uklapa. Svi je vole, ali je izuzetni materijalista. Misli da je ceo svet njen, i svakog dana priča kako će njeni roditelji jednog dana doći po nju, iako mi znamo da ona ni ne zna ko su joj roditelji, mada se kune da je razgovarala sa njima, i da oni spremaju papire za usvajanje. Prilazim menzi da uzmem doručak. Neispavana i nesrećna stavljam svoj doručak na poslužavnik, i sedam sama za obližnji sto. Najviše volim kad sam sama. Prilazi mi jedna devojka.
- Ćao, ja sam Marijana.
- Ćao, ja sam Veronika, rekoh začuđena što mi je uopšte prišla.
- Ovaj, pa sad smo drugarice, valjda
- Ne znam, nikad nisam imala drugaricu. Šta je to uopšte?, upitah je mrzovoljno i bezosećajno. Jedno vreme me je čudno gledala. Sela je za moj sto.Seckala je viršlu polako i onda rekla:
- To je osoba koja će uvek biti uz tebe, i pomagati ti i čak i kad ti pomoć nije potrebna. Ona koja će ti pokazati da joj je stalo. Nastupila je tišina. Ćutala sam, ne znajući šta još da kažem.
- Zašto si ovde?, pitala sam je pokušavajući da započnem neki razgovor
- Živela sam sa ocem. Majka mi je umrla. Ovaj, našli su mu marihuanu, ali nije njegova. Vratiće me kod njega, samo da se utvrdi to.
- To svi pričaju. Ali se nikad ne vrate, rekoh joj žvaćući viršlu.
- Ne, ovaj put će biti tako, nasmejala se. Čudno. Ovde se niko ne smeje. Prvi put sam videla da mi se neko osmehuje.
- Škola.
- Molim?!
- Kažem vreme je za školu.
- A to. Koje si odeljenje?
- Sada 2-1, ekonomija.
- I ja sam. Heheh, baš lepo. Sedimo zajedno? Mislim ako nemaš sa kim drugim da sediš.
- Nemam, rekoh onako hladnokrvno, kao na početku. Hajde, ustaj.
Došle smo u školu. Sele smo u prvu klupu, kad osetih jak udarac u glavu.
- Gde si, mačko? Ovo, ono, a?!, reče Kristijan. Kristijan je dete iz doma. Misli da je neki frajer, pa se tako ponaša. Jednostavno ga ignorišem. Prošao je i počeo da se pozdravlja sa drugovima.
- Zašto mu to dozvoljavaš?, prekinu me Marijanin glas.
- Šta to?
- To da te tako vređa.
- Ma ne vređa on mene. Samo, ne znam. Ne umem da uzvratim, pa najradije iskuliram. Njegov brat je potpuno drugačiji.
- Gledaj ovo!, reče Marijana uzevši papir i olovku i ostavljajući trag olovke na papiru.
Prišla mu je osmehujući se, i vrlo simpatično, mogu reći, iako joj to nikad nisam priznala.
- Ćao, ja sam Marijana. Nova sam, pa, ovaj, želela sam da te upoznam.
- Pa naravno, mislim kad sam frajer. Reci slobodno, šta god ti zatreba.
- Pa ovaj, želela sam da ti kažem da želim da izađem sa jednim dečkom. Ustvari, imate istu kosu, iste oči, obojica ste u domu, isto se prezivate.
- Znao sam, ma hoću da izađem sa tobom.
- I da, reci bratu da me pozove, evo ti moj broj. Hvala ti puno. Mogu reći da sam bila zapanjena. Svideo mi se njen postupak.
Polako, svi su zavoleli Marijanu. Prvi put u životu nisam bila ljubomorna. Zavolela sam je i ja, i bila sam srećna, jer imam nekoga uz sebe. Nekoga kome je napokon stalo, i ko je napokon mogao da me posavetuje i podrži. Marijana se izuzetno isticala u svemu. Engleski je pričala kao da joj je maternji, a matematiku je znala kao da je već diplomirala. Sara naravno nije krila ljubomoru. Želela je da pokaže da je i dalje na vrhu.
- Veronika, hajde mi reci da li je moguće da su te stvarno ostavili na sred ulice?! Ovo je zaista bolelo, iako sam je samo pogledala bez trunke emocija ne odgovorivši ništa.
- Hej, Sara, gde su ti roditelji? Mislim, ono, baš te dugo usvajaju.
- Ahahahah, Smejala se grohotno Sara, moji su bar svi živi.
- Dođi da ti nešto kažem, rekla je Marijana sa osmehom.
Sara je prišla, a Marijana joj je udarila šamar. Toliko joj je jako udarila da se Sara okrenula. Sara je završila u hitnu govoreći da ju je tukla, da ju je maltretirala i 26 puta udarila pesnicom. Marijani su smanjili ocenu iz vladanja, ali je ostala u školi, pod opomenom da ne sme nikoga više da udara. Marijana je i dalje imala izuzetne rezultate, kao i do sada. Marijana mi je pokazala šta znači biti srećan, sve dok ... (to be continued)

Bice bice , hvala

I meni se mnogoo svidja...nadam se da ce uskoro nastavak

Svidja mi se...Kad ce 2.epizoda?
Sooper je...

EPIZODA II

Godinu dana divnog prijateljstva je jednostavno palo u vodu. Marijana je vraćena ocu. Otac je izašao iz zatvora i uzeo je nazad. Ja sam bila presrećna zbog Marijane, ali isto tako tužna, jer je ona bila jedina koja me je nasmejala, i koja me je naučila šta znači drugarica. Podržavala me je i pomagala mi. Nikad nisam imala bolje ocene. Mučenje je postalo još gore nego što je bilo pre Marijane. Marijanu nikad više nisam videla, a nisam imala ni telefon, da je pozovem. Sara se ponovo, kako to ona kaže ,, vratila na presto“. Prišla mi je uz čudan osmeh, i rekla:
- Veronika, shvatila sam da sam se vrlo loše ophodila prema tebi, pa bih želela da postanemo BFF.
- Šta je to BFF?
- To je klub, klub udruženih devojaka iz doma. Tu su samo popularne devojke.
- Heheh, nasmejala sam se, što se iskreno retko viđalo, pa volela bih da uđem u taj vaš BFF.
- Da, ali, uvek ima neko ali, moraćeš da uradiš neke stvari, ali sa druge strane kad jednom uđeš u taj klub, više niko ne sme da te dira, i imaš podršku svih. Nikad te ne izdaju, i ne smeju da te napadaju.
- To zvuči fantastično, rekoh, uradiću sve, samo da uđem tu. A da li ste sve to radile?
- Pa naravno, reče Sara, hajde napolje sa nama. Krenula sam sa njima. Sele su na klupu iza škole.
- Danas nema časova, nasmejala se Sara, zar ne Veronika?
- Naravno, rekoh, ne shvativši da ne žele da idu na čas. Zvonilo je, a nijedna nije krenula na čas. Tek sam kasnije shvatila šta su mislile pod tim. Moja čežnja da uđem u taj njihov klub je bila jača od jedne škole. Popodne smo provele na klupi ispred. Sara, Tijana i ja. Tijana je Sarina najbolja drugarica. Vratile sam se u dom, gde smo naletele na direktora doma.
- Sara, Tijana i Veronika, u moju kancelariju, odmah.
Naravno da smo znale o čemu se radilo. Ušle smo u kancelariju. Sve je mirisalo na parfem direktorove sekretarice, a ona je svoju dugu, plavu kosu uplitala u prelepe pletenice.
- Sedite, reče. Ajde mi sada lepo recite razlog zbog kojeg niste bile na čas.
- Pa, direktore, Tijani nije bilo dobro, kao što već znate pa sam izašla sa njom.
- Dobro vas dve, a ti Veronika?
- I ja sam bila sa njima, odgovorih ne mogavši da verujem.
- Pa, da li si se ti nekome javila, ili nekoga pitala. Brinuli smo.
To je rekao skoro cinično. Takva lažna briga i loša gluma dugo nije bila prisutna u mom okruženju. Možda su deca bila loša, ali me je ovako nešto mnogo više bolelo.
- Nisam se nikome javila, rekoh hladnokrvno sećajući se svih hladnih noći mog detinjstva koje sam provela sklupčana u postelji. Ponovo sam bila izdana.
- Valerija, budi sigurna da ako nastaviš ovako ideš u popravni dom. Rekao je to kao da jedva čeka da me se otarasi.
Izašla sam iz direktorove kancelarije vidno zaprepašćena jer sam ponovo izdana. Došla sam u sobu gde su bile Sara i Tijana.
- Pa znaš šta Sara, rekoh joj ljutito, iako sam zapravo bila tužna, ne treba mi to vaše BFF. Ne trebaš mi ni ti, niti Tijana, ni niko ovde mi ne treba.
Zavukla sam se pod ćebe. Počela sam da pomišljam na samoubistvo. Smatrala sam da moj život jednostavno nema smisla. Mislila sam da bi to bio jedini način da me napokon zaborave, i da me ne primete. Mislila sam da je to moj put za sreću. Ušao je Kristijanov brat Marko. Prišao je mom krevetu i otkrio me. Oči su mi bile pune suza. Sa tužnim pogledom ga pogledah pravo u oči, i pokrih se. On me ponovo nasilnički otkri, i reče:
- Zašto nisi bila na ručak danas?
- A zašto tebe to zanima.
- Ni na čas čak nisi bila. Brineš me. Umalo sam mu poverovala, ali tako dobra gluma me nije naterala na to.
- Ostavi me, i idi što dalje od mene, besno sam mu rekla i ponovo se pokrila ćebetom. Ne znam kad je otišao jer sam nakon toga zaspala.
Bila je zora, i ja sam rešila da okončam svoj nepravedan život, jer nisam dobila priliku da ga živim dostojanstveno. Skočila sam kroz prozor i pojurila ka kapiji. Na kapiji je stajao portir. Portir je imao naviku da vrlo brzo zaspi, i čula sam da ima težak san. Krila sam se iza obližnjeg bora, kad videh da je portir zaspao. Potrčala sam ka kapiji, i počela da se penjem. Izašavši van doma, osećala sam veliku dozu slobode. Šetala sam ulicama nepobedivo. Shvatila sam da samoubistvo nije ono što želim. Ono što želim bila je sloboda. Smatrala sam da mi niko nije mogao ništa,a pogotovo direktor nekog bezveznog doma. Došla sam ispod jednog mosta gde sam ugledala neko društvance. Želela sam da napokon ponovo osetim šta prijateljstvo znači. Polako sam im se probližavala. Želela sam da oni podele svoj plen sa mnom. Jedan od njih se okrenu i pogleda me pravo u oči.
- Ćao, rekao je sa izvesnom dozom druželjubivosti, ko si ti? I šta radiš ovde, u ovo doba noći? Pitao me je. Stajala sam ukočeno jedno vreme uplašena i smrznuta.
- Ništa, rekoh sramežljivo. Prvi put sam se posramila. Da li je to bilo zbog njegovih lepih plavih očiju koje je obasjavala mesečina, ili zbog njegovog šmekerskog osmeha, ne znam,ali znam da je taj osmeh je bio nešto najlepše što sam videla u svom životu.
- Heheh, nasmejao se, što je u meni probudilo simpatije.
- Šta radiš ovde ovako kasno? Upitao me je zabrinuvši se. Da, tako je, zabrinuo se za mene iako me prvi put vidi u životu,
- Ne znam. Dospela sam ovde, ne znam kako.
Svi su počeli da se smeju, baš kao i on. Njegova drugarica mi reče:
- Pa nećeš valjda samo da stojiš tu, pridruži nam se sad kad si već tu, nasmejala se,Uzgred, ja sam Violeta, rekla je.
- Ja sam Veronika, rekoh još uvek posramljeno.
- Ja sam Viktor, rekao je onaj lepi dečko koji mi se prvi obratio.
- Drago mi je Viktore, rekoh već slobodnije. Rado bih ostala, ali moram nekako da se vratim kući.
- Pa imam ja kola. Odvešću te. Uzgred ja sam Jovan, ali me zovu Hugo. Violeta je moja devojka.
- Hvala puno, ali mi ne treba prevoz.
- Ne, ja neću dopustiti tako nešto, rekao je Viktor. Ne želim da ti se nešto loše desi.
- Ali ja, ja živim u domu, i bolje ću sama otići tamo, rekoh već postiđeno, jer se moj život toliko razlikuje od njihovog. Violeta je isključila svoj mp3 na kome je puštala pesme Pilota, uz koje su oni uživali tu pored mosta.
- Razlog više da te odvezemo kući. Pobegla si Veronika. To nije lepo, nasmejao se.
- Ne znaš ti kako je biti ja.
Ispred mene se zaustavio crni bmw. Ušla sam na zadnja vrata sa Viktorom. Ispred nas su seli Violeta i Hugo. Videlo se da su Hugo i Viktor veoma bogati. Unutra je sve jos mirisalo na novo, i nisam osećala da se išta u automobilu trese, ali sam osetila da se ja tresem, i to mnogo više nego inače. Mnogo više nego ikada u životu.
- Veronika, hladno ti je? Prekinuo me je i zbunio. Ostala sam bez teksta. Nisam želela da pomisli da sam luda, pa sam samo potvrdno klimnula glavom.
Približio mi se, i zagrlio me je čvrsto. Osećala sam se kao da se nalazim u nekom romantičnom američkom filmu. Moje sanjarenje je ubrzo zaustavljeno, a ona hladnoća se ponovo vratila.
- Pa, stigli smo Veronika, rekao je Hugo.
- Heh, da. Volela bih da vas ponovo vidim, rekla sam kao da su njih troje ceo moj život, i moj san.
- Videćeš nas sigurno. Nemaš frke, rekao je Viktor. U koju školu ideš? pitao me je.
- Ekonomija, rekoh. Možeš doći kad hoćeš. Znaš ti gde je ta škola, heh.
- Znam. To je odmah pored opštine?
- Da, rekoh, vidimo se ljudi. Hvala puno.
- Ništa, rekla je Violeta.
- Pozdrav Valerija, rekli su Hugo i Viktor, u isto vreme, što mi je bilo vrlo simpatično.
Bmw je nastavio dalje niz ulicu, a ja sam bila usresređena na zadatak. Da uđem unutra, a da me ne primete. Znala sam da mi treba još malo pa da odem u popravni dom. Ušunjala sam se neprimetno u sobu i samo htela da spavam. Bila sam umorna. Bilo je negde oko četiri časova ujutru. Zaspala sam vrlo brzo kada se oglasio zidni sat. Pet sati. Policajac opet vrišti,a ja opet sedim sklupčana u svom krevetu osmehujući se, dok mi se po glavi motaju Viktorove slike. Ustajem neispavana kao nikada do sada. Tog dana se ni ne sećam. Sećam se da sam došavši iz škole zaspala razmišljajući samo o njemu, samo o Viktoru, ...

Ja se izvinjavam,ispravicu, to je inace trebala da bude knjiga, pa su i imena bila malo drugacija.

EPIZODA III

Prošlo je nekoliko dana od našeg susreta. Viktor me je slagao. Nije se pojavio ispred moje škole, niti sam ga više videla. Opet sam se osećala razočarano. Tih nekoliko dana sam razmišljala samo o njemu, o lepom crnokosom momku sa plavim očima i najsimpatičnijim osmehom. Nikad nisam toliko slobodnog vremena izdvojila da bih mislila na nekoga. Ležala sam u krevetu, dok je na radiju moje drugarice svirala pesma Cece i Olivera ,,Vreme za ljubav ističe“. U sobu je uletela tetkica iz doma.
- Veronika, rekla je mršteći se
- Molim?!
- Imaš posetu.
Ovo su bile reči koje sam čekala ceo život. Imam posetu. Da li je to Viktor, Hugo, Violeta, Marijana ili možda MOJI RODITELJI. Potrčala sam u prostoriju za posete gde je stojao onaj fini dečko sa crnom kosom i plavim očima, Viktor. Gledala sam ga jedno desetak sekundi i onda počela da se smejem. Nasmejao se i on, onako kako samo on to ume. Poželela sam da ga poljubim, čak iako razmenjivanje nežnosti nije dozvoljeno, ali se on samo pozdravio sa mnom i seo na obližnju stolicu.
- Vidiš Veronika, nisam te slagao, obećao sam.
Samo sam se nasmejala, i zaboravila da iskontrolišem svoj pogled koji je zalutao negde duboko putujući ka svetlosti u njegovim očima. Prekinulo me je njegovo pitanje.
- Stvarno bih voleo da znam, šta si ti uopšte tražila kod onog mosta?
- Duga je to priča.
- Pa ja imam vremena, rekao je ponovo osmehujući se.
- Teško mi je da bilo šta kažem o sebi, jer svaka reč koju bih rekla mogla bi biti neistina, jer ja ne znam mnoge stvari o svom poreklu, a zaista ne bih volela da te slažem.
Jedno vreme me je samo nemo gledao. Valjda se pitao šta se to ustvari dešava u mojoj glavi, a onda je rekao:
- Ma, ako ti je toliko teško, nikakva frka, ima vremena.
Namignuo mi je, onako šmekerski kako samo on to ume uz onaj savršen osmeh. Mogla sam sedeti sa njim i gledati u njega kao sumanuta po ceo dan, ali me je on iznenadio time što je ustao, i počeo da se oblači.
- Veronika, želeo bih da ti dam nešto, rekao je i iz džepa izvadio malu finu kutijicu, ja sad moram da žurim, a ti otvori poklon, i ne brini, srešćemo se, mali je svet.
Ostala sam bez teksta gledajući kako on odlazi. U rukama sam držala nešto što me podseća na njega. Vratila sam se u sobu i nestrpljivo počela da otvaram fino upakovanu kutijicu u ukrasni papir. Na kutijici je stajala cedulja na kojoj je pisalo:

,, Ovo sam mogao da poklonim bilo kojoj devojci koja se slučajno nađe pored mosta u kasne noćne sate, ali sam odlučio da si ti to zaslužila. Taj način na koji me gledaš mi je pokazao da si ti jako dobra devojka “.

Na licu su mi se preplitale dve vrste osećanja. Sa jedne strane sam bila iznenađena, a sa druge zbunjena. Čemu sve ovo, i na koji način sam ja to dobra. Najviše me je bolelo to što ja nikako nisam mogla da mu se javim. Mogla sam da ga vidim samo onda kada je on želeo da vidi mene. Da li mu se sviđa ta izbegla devojčica koju je pronašao kod mosta, ili mu je možda samo žao što sudbina nekome da šansu da uživa, a nekog osudi. Onda se zapitam, zašto je mene morala da osudi? Zar ja nisam mogla da budem sad u svojoj sobi slušajući roditelje koji mi zanovetaju. Otvorila sam kutijicu i u njoj pronašla prelepu ogrlicu. Na vrata je ušla savetnica i par starijih osoba. Savetnica mi je prišla i došapnula nešto gospođi.
- Ćao Veronika, rekla je gospođa sa osmehom na licu, da li imaš vremena da porazgovaraš malo sa nama?
- Naravno, rekoh.
Ovakve stvari su mi se već dešavale. Jednom sam čak ušla i u uži izbor, ali prosto nisam imala sreće.
- Pa, Veronika, reci mi šta radiš u slobodno vreme, čime se zanimaš?
Htedoh da kažem da se zanimam za Viktora, ali mislim da mu se ne sviđam, ali bi to bilo previše.
- Volim knjige, volim da čitam i da se obrazujem, volim da stičem nove prijatelje i da komuniciram sa njima. U životu želim da postanem neko i nešto, i želim da uživam. Želim slobodu.
Par me je začuđeno gledao, baš kao i savetnica, kada je gospodin pozvao svoju suprugu da porazgovaraju.
- Suzana, Rikardo, Samo pravo nastavite u moju kancelariju, rekla je savetnica pokušavajući da nam pomogne. Relativno je nova ali je odana svom poslu.

Prošlo je par dana, a u mom životu se ništa posebno nije dogodilo, a onda totalni preokret. Na vrata se pojavila savetnica sa nekim čudnim izrazom lica, dok sam ja čvrsto stiskala ogrlicu razmišljajući da je Viktor tu i da će me zaštiti.
- Veronika, namrgođeno mi se obratila!
- Kakav problem? Ništa nisam uradila, počela sam da se branim ne znajući šta mi sleduje.
- Pakuj se, rekla je momentalno promenivši izraz lica, USVOJENA SI!
Nemo sam je gledala par sekundi, kada mi je u oku zasjala suza radosnica. Prva suza radosnica u mom životu. Izgleda da je sudbini dosadilo da se igra mojim životom, pa je rešila da mi da bolovanje. Savetnica je brišući suze sa mog lica, stigla da se nasmeje i izusti:
- Nemoj da plačeš, biće sve u redu. Sve ovo će uskoro postati deo tvoje davne prošlosti. Život nakon života, Veronika, zamisli samo.
Zagrlila me je i ponovo prošla rukavom svog džempera preko mog lica. Umalo i nju nisam rasplakala. Sara je sve ovo posmatrala iz prikrajka, ali nije imala srca da mi bilo šta kaže. Ostala je samo jos jedna stvar ... (to be continued).